Prema definiciji Zakona o udruženjima(„Sl. Glasnik RS“. br. 51/2009, 99/2011 – dr. Zakoni i 44/2018 –dr. Zakon), udruženje, u smislu ovog zakona, jeste dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa, koji nisu zabranjeni Ustavom ili zakonom. Kao što sama definicija kaže, udruženje se osniva „radi ostvarivanja ili ostvarivanja određenog zajedničkog cilja ili opšteg cilja i interesa“, ali kada lični interes stavi iznad zajedničkog, onda udruženja menja oblik i postaje privatna svojina samo jednog člana.
Udruženje paraplegičara mačvanskog okruga je osnovano 05.03.2000. sa ciljem da uključivanjem osoba sa invaliditetom nakon nastanka invalidnosti u aktivnosti organizacije, doprinese potpunoj integraciji istih u društvo. Prvobitno rukovodstvo je upravo to i radilo i vrlo brzo su se dobro pozicionirali i bili prepoznati ne sam na lokalnom nivou, već i kao članovi Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije(SPIKS), na nacionalnom nivou. Nakon par godina dolazi do smene rukovodstva i za sekretara biva izabran Slaviša Savić (po rečima članova osnivača, kao mladom čoveku i najmlađem članu tada koji se tek oženio i zasnovao porodicu, data mu je šansa da bi moga da izdržava porodicu). Na početku je mladi Slaviša „grizao“ i borio se, opravdavao ukazano poverenje i zalagao se za „opšti cilj i interes“ sve do 2015. godine, kada je pozvan od strane Saveza da učestvuje u realizaciji novog projekta Saveza pod nazivom “Još uvek vozim“. Projekat „Još uvek vozim, po kom je SPIKS postao prepoznatljiv, a koji obuhvata predavanja iz oblasti bezbednosti saobraćaja za učenike završnih razreda srednjih škola, mlade i buduće vozače. Program se redovno realizuje od 2015. godine i namenjen je dokvalifikaciji osoba sa invaliditetom, žrtvama saobraćajnih nezgoda i mladima, kao krajnjim korisnicima pograma. Cilj programa je da osobe sa invaliditetom, koje su invaliditet stekle u saobraćajnim nezgodama, prenošenjem ličnog iskustva, uče mlade o bezbednosti u saobraćaju i poštovanju saobraćajnih propisa. Svi predavača završili su obuku Agenciji za bezbednost saobraćaja, a predavanja su podržana od strane nadležnih organa. Slaviša Savić je postao jedan od predavača i u početku je sve funkcionisalo kako treba, sve do 2018. godina kada je „preko noći“ rešio da se povuče sa i krene samostalno da radi predavanja, prisvajajući projekat, ime projekta i zvaničnu stranicu projekta za čijeg je administratora na predlog SPIKS-a postavljena Vera Savić, supruga Savića i „vladar iz senke“ po rečoma članova Udruženja. Uvođenjem usluge personalne asistencije u Šapcu, na mesto asistenta, protivno Odluci o pravima i uslugama socijalne zaštite grada Šapca(„Sl. List grada Šapca i opština; Bogatić, Vladimirci i Koceljeva“ br, 16/2018 i 26/2019), bira se se supruga Slaviše Savića, Vera Savić, kršenjem Ćlana 52g u kom stoji da „Personalni asistent ne može biti član porodičnog domaćinstva u kome živi korisnik, srodnik u pravoj liniji kao ni rođeni brat ni sestra, odnosno brat i sestra po ocu ili majci korisnika.“ (slika 1.)
Još jedna u nizu zloupotreba službenog položaja. Zašto bi se delili troškovi sa drugima(honorari predavača, putni troškovi, troškovi hotela, benzina), kada to može da ide sve u jedan novčanik, zajedno sa platom personalog asistenta. Na insistitanje Saveza da ne može da koristi ime projekta „Još uvek vozim“ za svoje lične projekte, menja ime naziva projekta u „Još uvek vozim ali ne hodam“ i nastavlja sa delovanjem i realizacijom istog, ne maraći što izvorni projekat funkcioniše i dalje neometano. Od tada izbegava svako okupljanje, zvanične sastanke (sa ovlačćenjem nekoga od članova da ga predstavlja), više od 6 godina se nije pojavio na centralnoj državnoj manifestacije Republičke spotske igre koju organizuje SPIKS, jer ga po sopstvenom preiznanju ne zanima više ništa da radi od čega nema korist i za šta nije plaćen. Na izbornoj Skupštini Udruženje koja je izgledala kao bojno polje, većina članova udruženja je iznela primedbe na njegov (ne)rad i preterano korišćemje novčanih sredstava udruženja. Baš u tom periodu gospodin Slaviša osnova tajno, bez znanja ostalih članova svoje udruženje „Centar za bezbednost mladih“, kako bi mogao sa istim projektom, u drugoj formi, da konkuriše na konkursima i dobija duplo, kako i ime Udruženja paraplegičara, tako i ispred svog udruženja.
Kako je Savić zakonski zastupnik obadva udruženja i nosilac javne funkcije Član gradskog veća po evidenciji Agencije za privredne registre,
dolazimo do krivičnog dela korupcije, odnosno, sukoba interesa gde je u Zakonu o sprečavanju korupcije dela sukoba interesa u članu 49, piše da „Javni funkcioner ne sme da bude član organa udruženja, niti njegov zastupnik, ako između javne funkcije i članstva u organu udruženja ili zastupanja udruženja postoji odnos zavisnosti ili drugi odnos koji ugrožava ili bi mogao da ugrozi njegovu nepristrasnost ili ugled javne funkcije ili ako je zakonom ili drugim propisom zabranjeno da javni funkcioner bude član organa određenog udruženja.“
Na konkursu Opštine Bogatić za sufinasiranje projekata iz oblasti humanitarnog i društvenog rada koji de finansira iz budžeta Opštine Bogatić za 2024., Savić je konkurisao i dobio sredstva i u ime Udruženja paraplegičara mačvanskog okruga i u ime Centra za bezbednost mladih što se može pogledati na sajtu Opštine Bogatić, gde opet dolazimo do situacije sedenja Savića na dve stolice, odnosno do sukopa interesa.
U okviru obeležavanje globalne Nedelje medijske i informacione pismenosti 2020. godine, kampanja #OvakoStojeStvari je početkom oktobra raspisala izazov za sve neprofitne organizacije i medije (van Beograda) da predlože lokalne aktivnosti i obrade temu iz ugla odbrane od poplave informacija o pandemiji. Na konkurs je ispred i u ime Udruženja paraplegičara mačvanskog okruga član udruženja kokurisao ličnim projektom pod nazivim „Ako si nevudljiv-ne postojiš“, projekat je proglašen kao najbolji i na račun Udruženja paraplegičra je za realizaciju projektnih aktivnosti uplaćeno 300.000 dinara.
Na godišnjoj Skupštini udruženja je za navedeni projekat u finansijskom izveštaju koji dobijaju svi članovi, sekretar Slaviša Savić je prijavio znatno manji iznos od dobijenog što se može videti na kopiji za ćlanove izveštaja.
Šta se desilo sa 99.000 dinara gospodine Slaviša?
Gospodin Savić je jedini zaposlen u Udruženju paraplegičara za šta prima platu. Ali, od kada su mu porasli finansijski apetiti, ne smatra za shodno da treba da sedi u udruženju i da bude na raspolaganju članovima svaki dan, istim onim članovima koji su mu obezbedili da sedi tu. U prilog tome govori činjenica i podatak da je udruženje otključano, odnosno da je zaposleni svom radnom mestu dan ili dva sedmično. To možemo dokazati snimkom snimkom objavljenim na stranici „Još uvek vozim ali ne hodam“(za koju je gospođa „vladar iz senke plaćala i sponzorisla objave na instagramu da ima više pratilaca od SPIKS-a, čiji su projekat prisvojili kako ne bi delili dnevnice sa ostalim učesnicima), na kojem se ponosno hvali brojem održanim tribina u Srbiji. Prostom računicom, ako se zna da godina ima 52. sedmice, a on odradi 71. tribinu u 50 gradova i opština gde neretko mora da provede više dana, dolazimo do zaključka zašto je udruženje zaključano nekoliko dana sedmično.
Za svaki predlog članova koristi isti izgovor -„Upravni odbor se ne slaže“, Upravni odbor za većnu predloga nije bio obavešten, tako da ga je činio bračni par Savić. Taj isti upravni odbor bez sastanka i zapisnika isključuje članove udruženje uz obrazloženje SPIKSU da je naneta šteta udruženju preuzimanjem stranica na društvenim mrežama. Te iste stranice su i dokaz nerada sekretara, jer kada se probroje aktivnosti i to koliko se puta članovi okupe za godinu dana, dolazimo da „zavidnog“ broja druženja i sastajanja članova 10-15 puta godišnje, od 365 dana u godini. Da bi se nešto preuzelo, moralo je prethodno da postoji. Kako su stranice autorsko delo od ideje, preko vođenja, pa do realizacije, isključenog člana, koji je postigao veću vidljivost za udruženje i imao više pratilaca od svih lokalnh i nacionalnih udruženja bez dinara uloženog u sponzorisanje, onda o nikakvom preuzimanju i nanetoj šteti nema govora jer je taj isti član ubacio kroz samostalni projekat u kasu udruženja 300.000 dinara, što za 20 godina nije uradio nijedan član udruženja. Taj član je učinio da se osobe sa invaliditeom prvi put pojave na Međunarodnom Čivijaškom karnevalu, organizovao i učestvovao na bezbroj tribina i skupova boreći se za inkluziju i ravnopravnost osoba sa invaliditetom, napisao i objavio priručnik „Bonton ponašanja prema osobama sa invaliditetom“ koji je preuzelo Udruženje novinara Srbije kako bi služio kao smernicaca za antidiskriminatorno izveštavanje o osobama sa invaliditetom i još mnogo toga. Jedina šteta koju udruženje trpi već godinama je izazvana samovoljom, pohlepom i ličnim interesom porodice Savić. Šteta za udruženje, šteta za Savez(SPIKS) i šteta za grad, jer udruženje na svaim skupovima (na kojima se godinam ne pojavljuje), predstavlja grad iz kog dolazi.