Под насловом Јер прође и оно што зову живот… читамо: „Дете Срема, није то књига, нити сам ја писац. То су сећања и успомене, које вам ја описујем. Сећање на прошла времена, људе, догађаје и Срем“ (45. стр.).
Кад год ми се укаже прилика да пређем савски мост, потврдим свој најинтимнији доживљај – у Срему се лакше дише. Рођена сам у Руми, мама у Јамени, мајка у Илинцима, где смо сваке године ишле о Светом Илији на сеоску славу и кирбај. Прадеда Лала одвео ме први пут у цркву. Мојим сестрама и мени није сметало што смо до Товарника путовале возом, а затим пешке кроз густо блато.
Књига Дете Срема визуализовала је ројеве асоцијација на незаборавне људе у једном времену, прохујалом и незамисливом у данашњем контексту технологије и отуђења. Из сличних кућа набијача уредно нанизаних, чистих и окречених, поткречених тамнијом бојом, извиривали су невелики прозори с фирангама пажљиво нанизаним на канапу. Уз саму кућу су улазна врата, па висока двокрилна тараба, кроз коју су улазила запрежна кола са улице, између дебелих дудових стабала. Уредно прво двориште поплочано шестоугаоним циглама, хладовито, било је преграђено од другог дворишта у коме се држале марва и живина. Иза свињца и кокошињца, дрвљаника и ђубрета пружале су се леје лука, боба, грашка, кромпира, оивичене зевалицама и минђушицама, па би онда замирисао на пекмез воћњачић кроз који се једва пролазило од богатог рода кајсија и шљива јајача.
Сремац је човек срастао са својом црницом. Сваки од наслова у књизи упућује на саму душу Срема, како је аутор доживљава, на рајску лепоту природе у којој му ветар шапуће најављујући зиму. Сећам се огромних прастарих храстових шума у Јамени по којима смо гацале с мајком (тако се зове бака у Срему) и брале папрењаче и медведаре, па после од њих правиле паприкаш. Кад огладнимо у шуми, мајка на некој стрњици наниже парчад сланине, заложи ватру па пече сланину, а она капље на хлеб чију кору натрља белим луком. Кад код куће једемо крвавице, црево се посоли и пече као ражњић у ложишту смедеревца. На плотни нам пекла пилећу џигерицу. Кад год је долазила у Руму, доносила суву рибу и огрлице од сувих дивљих јабука и крушака. Причала нам да су пре рата имали бостана до Ускрса, држали га у сувом песку, а грожђе на тавану, са сланином, шункама и кобасицама.
Посебна пажња у овој књизи је посвећена рибарима, аласима, у неким деловима Срема звали су их фишери. Босоного детињство проводило се поред реке; занати вредних равничара учили су се од првог корака. Деца су знала да пецају и распознавала врсте дунавских риба.
Данас деца знају како изгледа крава на Милка чоколади, а то налик није на блискост детета са малом гицом коју храни, поји и мази. Кад се само сетим ледина на којима се заигравала ждребад, невиних очију телета, крмача са прасицима и колонама патака које води патак са заврнутим пером на репу. Ништа лепше на том зеленом вашару од пиштавих пачића танких вратића и меких зелених гушчића. Одгајила сам пиленце, Ћуку, белу италијанчицу с једним црним перцем на леђима и судбински разумем разлог свесног пропадања Сремца, коме на памет не пада да крене пут градске буке. Све време Миљковић се сећа – ако је било и теже, било је лепше.
Сремским коњима аутор је праву песму испевао и украсио своју књигу низовима фотографија на којима су коњи и коњаници. Мој прадеда Млађан био је уланер, аустроугарски коњаник. Ждрепца Бардина само је он смео узјахати и заморити, са седлом или без њега. Летео је на њему усусрет возу, јер Бардин не би допустио да га било ко престигне. Док се деда веселио у кафани, његови коњи, кажу, пред кафаном су поигравали.
Од свих непријатеља храбри Сремци се једино глади боје. Опет погодак аутора у сећање. Искуство мамино и мајкино то сведочи. Деда Лала забринуо се у пуној кући шта ће јести кад се заратило. Ћутали и ишчуђавали се млађи, а касније, кад Немци крену од Шида, покупе на брзину сланину и хлеб са стола, успут беру пепељуге и једу док се скривају и беже. Неустрашиви херој стигао је на Голи оток, кад се изјаснио у време откупа, да се за то није борио. Историја је потврдила да се војска по ослобођењу окрене за 180 степени, па најхрабрији стигну на зачеље. У време послератне диктатуре сналазили су се Сремци да сакрију нешто хране од ослободилаца, бар за децу и стоку.
Пролази живот а са њим укуси и мириси аутентичног Срема и поносних Сремаца који воле живот на селу. Аутор нам описује људе, љуте Сремце, сремачка села, лепа као прави Божји дар, цркве и кафане, коњичке клубове. Чувар приче о Срему чува од заборава све што воли. Поклања сећање о блискости с природом, заједништву и љубави деци и жели да Андреа и Михаијло корачају кроз живот усправно, поштено и часно. Било је кадгод тешко и било је веома лепо, али Сремци знају да и у паклу има вашара! Срем и Сремци заслужују хвалоспев Бориса Миљковића!
Дете Срема: сремачке приче, Борис Миљковић (штампарија „Прави потез“), Стари Бановци, 2024