Шабачкој публици је прошле вечери своје стваралаштво по трећи пут представио писац Ненад Милкић. Органзатор књижевне вечери било је удружење Снага српских оцила, док су просторије где је скуп одржан уступили чланови Мото клуба „Чивија“ из Шапца.
Ово вече није није била класична промоција неке књиге на какве смо навикли, нити је била смештена у неки „класичан“ простор у којем се најчешће одржавају промоције и културни догађаји, попут неке библиотеке или културног центра, али културе није недостајало. Чак напротив! Свега је било вишка ове вечери, културе, емоција, суза, душе која се преливала из сваке чаше и сваког човека који је био присутан. Није било ограничено ни време трајања јер нико није желео да овој вечери дође крај, који је након четири сата дружења са писцем ипак морао доћи.
Ненад својом једноставношћу и темама које обрађује својим делима, враћа веру у добро у људима упркос болној тематици његових дела. Натера вас да се саосећете са сваком жртвом и да проживите бар делимично сваки проживљен кошмар и трагедију жртава описаних у његовим романима. Свако од присутних се ове вечери нашао у избегличкој колони на трактору, свако је био у рову на Кошарама, свако је био мала Дуња која никада није рођена и свако је био родитељ голобрадог војника који се никада није вратио кући са одслужења војног рока. Без упирања прстом у било кога, иделним балансом стварних догађаја и фикције, Ненад Милкић је својим пером успео да у сваком човеку пробуди неку емоцију и да никога не остави равнодушним. Тиме ретко који савремени писац може да се похвали.
Гуслар Иван Смиљанић
БИОГРАФИЈА
Рођен је 1. фебруара 1985. године у Лозници, детињство је провео у Бањи Ковиљачи. Са супругом Драганом живи у Малом Зворнику.
У првом роману „Зовем се Дуња” отвара теме абортуса и насиља у породици, износећи чињеницу да само због насилних прекида трудноће сваке године Србија изгуби град величине Шапца, Краљева или Чачка.
Трилогијом „Ми смо бранили Кошаре” чији су делови: „Последња стража”, „Зов карауле”, и „Бесмртни батаљон” даје ново светло на догађаје у рејону карауле Кошаре током 1998. и 1999. године.
Рецензије у његовим књигама писали: драмска уметница Љиљана Лашић, новинари Михаило Меденица, Александар Радонић, и Зоран Шапоњић, књижевници Саша Симоновић, Горан Врачар, Влада Арсић, и Борислав Косановић, новинар и редитељ Денис Бојић.
Заљубљеник је у шах, историју и старословенску митологију. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије. Члан је удружења Менса.
Дела:
Пурпурне кише, збирка поезије, 2011.
Певај ми мама, збирка поезије, 2013.
Зовем се Дуња, роман, Добра књига 2013.
Роман „Зовем се Дуња“ отвара једну од највећих табу тема у Србији – абортус! То је прича посвећена свој деци, оној која су рођена и оној која нису! Говори о љубави, страховима, сновима, надањима, покајању и опраштању, открива човекову природу, подсећа на изгубљене духовне вредности, води нас до Света нерођене деце и враћа у сурову реалност.
Кроз причу о девојчици Дуњи и њеним другарима из Света нерођене деце, који у сновима посећују своје родитеље покушавајући да им укажу на грех који су починили, аутор питким и занимљивим приповедањем истиче проблем абортуса и шаље јасну поруку о вредности породице, о повезаности родитеља и деце и значају њиховог односа. Не заузимајући стране и не осуђујући никог, кроз размишљања, осећања и поступке ликова, даје виђење проблема са различитих становишта.
Иако се у њој преплићу и мистика и стварност, и љубав и разочарање, и грех и покајање, књига „Зовем се Дуња“ се не може сврстати ни у један жанр – ни у фантастику, ни у психологију, ни у љубавне романе. Једно је сигурно – никога неће оставити равнодушним!
Последња стража, роман, Прометеј 2014.
Роман Последња стража је први део трилогије „Ми смо бранили кошаре“ и написан је по истинитом догађају.
Ово је потресна прича о Владимиру Радоичићу и догађајима који су се десили пре и после његове смрти.
Владимир је погинуо 30. септембра 1998. године у борбеном задатку на кој је кренуо са још седам војника Југославије. Пет војника је тог дана погинуло у борбеним редовима, у заседи од стране шиптарских терориста, на неколико километара од карауле Кошаре и стотинак метара од границе са Албанијом.
Извод из рецезније:
„Много је званих – мало је одабраних, а Ненад Милкић свакако јесте један од свега неколицине апостолски одабраних да словом сведочи о јаду и поносу страдања српских јунака на Косову и Метохији, јер нико као он то н е чини са толико чисте душе, невиног пера, тужбалице у свакој речи и славе у свакој реченици !“
„Последња стража понајмање је књига – то је укоричени Зејтинлик страдалима и преживелима пакла Кошара, исписана кроз причу једне младости која се свесно жртовала за највећу српску светињу и мајке због какве погинути за Србију јесте светиња !“
Зов карауле, роман, Панонија 2016.
Роман Зов Карауле је други део трилогије „Ми смо бранили кошаре“ и написан је по истинитом догађају који описује највећу битку модерне историје, битку за Кошаре. Књига је аутентична и писана на основу разговора са преживелим херојима. Посвећена је свима онима који су се борили за Кошаре и целу Србију, а нису успели да преживе.
На Ускрс 1999. године, неколико стотина војника, гладних, недовољно наоружаних и малобројних, одбија напад више хиљада терориста ОВК. Ову велику борбу, која прераста у борбу за целу Србију, малобројни војници су успели да добију и постају хероји Кошара и хероји целог нашег народа.
Бесмртни батаљон, роман, 2018.
Бесмртни батаљон је последњи део трокњжја о караули „Кошаре“ у којој су кроз причање у првом лицу описане приче граничара, а све у циљуда се не забораве дани херојске одбране од копнене агресије са територије Албаније, ако и да се сачува сећање на голобраде младиће који се са планине никада нису вратили кући. Моја је морална дужност да њима у славу и захвалност напишем ове редове, а твоја, драги читаоче, да борбу против заборава водиши истрајно и на начин како су нас хероји са Кошара научили. Слава им!
Погром 1: КОСТИ, роман, 2020.
Роман Кости, аутора Ненада Миликића, није жалопојка над српским судбинама нити позив на освету и одмазду. Овај роман је прича о граду који се потоцима крви, логорима и зверствима непојмљивим здравом разуму, обрачунао са својим житељима, о граду у којем су се пријатељства и кумства прекидала потезима ножа и о граду у којем више нема места за Србе. Овај роман је нешто што се мора имати и читати и ишчитавати све док једном, коначно и неопозиво, не схватимо да смо сами на свету и да других осим себе немамо.
Дистимија, роман, 2022.
Дистимија“ описује животе 17 ликова, различитих у свему, од образовања и порекла, преко начина живота, породичних и других вредности, етичких и верских начела, али, ипак, видећемо да у оном најважнијем они нису баш толико различити. Свима је заједничко тај мрак који носе у себи иако споља делују потпуно другачије.
Желео сам са овом причом да нагласим да никада не треба о некоме формирати мишљење на основу спољње импресије, материјалног што има, радног места и слично, јер не знамо, заиста не знамо, шта свако од нас носи у себи и са каквим се проблемима бори.
Погром 2: Колона, 2023.
Наставак приче о породици Ковачевић. Роман о новијој историји Крајине описаној у причи која прати кретање две наизглед одвојене, али у многим тачкама сличне колоне.
Награде и признања
–Захвалница Ратних ветерана, инвалида и породица погинулих бораца Србије за несебичну помоћ и посебан допринос у раду удружења РВИ Србије (2014),
–Орден Косметска звезда 2. реда за заслуге у области књижевности (2015),
–Плакета Општине Мали Зворник за остварена достигнућа од изузетног значаја за развој Општине Мали Зворник (2016),
–ПУШКИНОВА НАГРАДА – Награда А. С. Пушкина за „Верност речима и делима”, додељена од стране Савеза писаца Русије – Градска организација Москва (2017).
–Захвалница Копнене војске Србије за сарадњу са Командом Копнене војске, сећање на жртве и борбу против заборава, допринос развијању и неговању патриотизма, родољубља, слободарског духа и традиција славне Српске војске (2017),
–Благодарје Равногорског покрета Чачак за братску помоћ (2017),
–Посебна награда Општине Мали Зворник, због достигнућа у књижевности (2018),
-Добитник и носилац „Церске споменице” (2018).
–Орден Косметска звезда 1. реда за заслуге у области књижевности (2018)
–Годишња награда Удружења књижевника Републике Српске за најбољи роман 2020. годину (2021)
Уз струне гусала, виолине, гитаре и дирке хармонике које су додатно појачале емотивни ролеркостер присутних, можемо са сигурношћу рећи да ово вече нико од присутних никада неће заборавити. И није Ненадов надимак Рођени дошао случајно, Ненада управо тако доживљавају сви који га упознају, као некога свог, рођеног.
А. Перић
ТРИО МЕЛЕМ АКУСТИК: Зоран Пантић, Марко Мандић, Мина Јоксимовић