На мајке сам осетљив. Вероватно зато што је немам.

Данас је један момак „брецнуо“ се на своју мајку док смо били на паради коња.
Добар је и готивим га, али рекао сам му пред мамом сад ћу те обесити заједно са краватом на ову приколицу за коње. Прочитаће они ово јер их имам за пријатеље овде. Да не буде забуне, брецају се и моји на мене, урлам, свашта кажем. Али мајка???

На мајке сам осетљив. Вероватно зато што је немам. Вероватно зато што знам када сам био дете, имао температуру, само је баба била поред мене. И онај испраћај у војску, гледао сам телефон цело пре подне, питао кад зазвони ко је звао. И трпио сам дуго година, ћутао, гутао у себи, онда сам почео да пишем. Писао сам и о жени која ме родила. И хвала јој што ме родила, а и хвала јој што ме није подигла. И увек у подсвести сам је тражио, али нисам желео да је нађем.

Једног дана ме позвала и видео сам је, имао сам двадесет две године. Туга, горчина у души, празнина у срцу, све се смењивало током тог сусрета. Радости и среће није било. Само кајање што сам отишао тој за мене непознатој жени. Онда инфаркт, болница и посете. Од пола три сам гледао ка вратима, подсвест је опет тражила жену која ме родила. Можда зна, можда ће доћи, наравно није дошла. А баш тад бих јој рекао „еј ајде опрости ми што си ме оставила, опрости што ме ниси виђала, ето нек будем ја крив, а ти ми опрости и седи овде на кревет поред мене, дај ми само руку“. И спремао сам речи и чекао.
Чекао сам неког за кога сам знао да неће доћи. Кривио сам себе, откуд знам.
Али дођи само дођи – мислио сам можда ћу успети преко усана да изговорим ту мени никад не изговорену реч „мама“.  Магарац од четрдесет две године тада тражи да види жену која га родила.

Ни кући се нисам смирио после болнице, данима сам гледао у мобилни чекао непознати број. Позива није било. Опет питање у глави, мисли се ломе. Шта да сам умро? Да ли би дошла? Да ли би плакала, да ли би знала да ме нема? Опет у глави сам мешао мисли о животу и смрти. Можда би дошла да сам умро, а овако зна да сам преживео, па не мора? Не знам. Стварно не знам.

Али једно знам! Пазите своје мајке и поштујте. Сетиите се кад сте били мали, болесни кад су се бориле за вас. Кад су вас чекале из школе. Кад су вам пеглале кошуљу за матуру. Сетите се торте за рођендан. И сетите се мене…
Ово није патетика ово је живот. Мој зивот.

А мајке су светиње, чувајте их и сећајте их се увек. Ја немам чега да се сетим…

Аутор; Борис Миљковић