У среду, 25. јуна у сали Културног центра, представљена је збирка песама под називом Непогоде, ауторке Наташе Ђурић из Шапца. О књизи је говорила песникиња, Бранка Тодоровић.
Песнички првенац симболичког назива Непогоде, ауторке Наташе Инђић Ђурић, отвара пред нама свет испуњен тишинама и олујама унутрашњих пејзажа. Њена поезија проговара о ломовима личних и друштвених слојева, о неухватљивом току времена и неизвесностима које нас обликују. Те непогоде нису тек олује које нас разарају, већ и ветрови који нас непрестано позивају на храбру, страсну и немирну потрагу за смислом, слободом и сопственом истином — упркос свим притисцима што нас вуку на дно.
Језик којим песникињино биће проговара најчешће је лиричан и богат метафорама, али повремено прелази у заумнији, херметичнији израз. Таква стилска неуједначеност и хаотичност не произлазе из слабости израза, већ из унутрашњег преплитања слика, емоција и мисли. Овај сложен песнички говор захтева од читаоца пуну пажњу и присутност — јер се кроз њега отварају питања која не нуде лаке одговоре. Много је скривених капија које чекају да буду отворене, много немира које ваља разрешити да бисмо дошли до себе.
Ђурићева снажним, метафоричним језиком истражује сложене емоције, промишљајући о борби са самоћом, пролазности, смрти, али и упорној нади. Њена поезија осцилира између унутрашњег хаоса и потребе за целовитошћу, често дотичући и апокалиптичне визије. Све личне и природне непогоде ауторка боји речима и симболима, градећи сопствени уметнички простор из личног искуства, у којем се сан, стварност и визија преплићу.
Збирка је подељена у два циклуса – У невреме и Безвремени – кроз које се сударају стварно и имагинарно. Уводне песме Амига и Пожар постављају тон збирке: пријатељство, губитак, сећање и бол представљени су кроз мотиве разочарања, унутрашњег пуцања, али и тихе обнове. Стих „Недостају моје очи, боје какве сам њима гледала“ снажно осликава губитак сопствене перцепције и трагање за новим погледом на свет.
Наслови попут Имагинарни Ти, Олуја опсене, Крвави месец, Флеш анд болд, Горштачка суза, Испод коже… међусобно кореспондирају, богатством метафора повезујући природне елементе са унутрашњим стањима. Поезија Наташе Ђурић истовремено истражује дубоко лично и универзално, позивајући читаоца на преиспитивање сопствених осећања, несавршености и граница.
Сигурна сам да ћете поезију Наташе Ђурић, која је богата симболима и метафорама, увек изнова ишчитавати и тумачити, јер уласком у њен свет имагинације отварамо сопствени — у преплитању летова у коме ће нас још дуго и чврсто песникиња држати својим наоштреним пером.
Гости вечери: ученици Музичке школе Михаило Вукдраговић
Ена Бојић – виолина, у класи проф. Драгане Гајић
Страхиња Павловић – гитара, у класи проф. Јована Михајловића
Песникиња, Бранка Тодоровић