Милица и Груја, и песма до зоре

Моме тати стизао је на дан славе Светог Ар’анђела на сама врата – цигански оркестар с утврђеним програмом, с почетном песмом, Слава Србину. Онда се скидала врата између повеликих соба, тата је био мегаломан, а гости су се множили. За Фехима се спремала ћурка, за остале прасеће печење. И, музика тутњи у време непопуларно за оне који славе. Какав је тата био уме Љуба ђакон да исприча. Желео је да га до гроба прати музика. Умро 1999. Ратно време, сахрана превелика, изостала музика. Џаба што од три ћерке, три унуке свирају: имамо две виолинисткиње и једну пијанисткињу.

Кад је певаљка у дугој сукњи, с даирама, пратила кумовог оца, песмом га испратила на далеки пут без повратка, сузе су као помамне текле испод сунчаних наочара. Возила сам „Кеца“. Кад сам сама, пуштала сам музику „до даске“ док сам жалила тату. Знала сам све кафанске свираче и они мене.

Од кад ми је умро муж пре две године, био је апсолутни слухиста, то су ћерке музичарке закључивале кад га понесу Бах или Моцарт, а он не зна чију музику звиждуће, није ми се дало да запливам у тоновима. Тек неко вече у Алаској колиби – Бора, Попаја и Марушке. Рекла сам куму – кад умрем, нека запева Бора па ћу се дићи. Шапнула сам му тек да се не уплаши кад кренем из сандука

А вечерас, Ацин рођендан. Имам проблем, ни да једем ни да се насмејем. Заборављам своје невоље, певају Милица и Груја. Час посла изневерих Бору, Попају и Марушке. „Мирис тамјана“ за Драгану! Шабаново срце поче да се дели „на пре и после ње“. Уснија оживе: „Животе мој, горак ли си био“, а онда се зачу песма Наде Обрић „Ја не плачем, ја не плачем, али сузе теку саме“…

Ако нисте слушали музичаре који не одрађују него своје песме живе и речју и тоновима и емоцијом дубоком, доживљеном, па зато толико сугестивном, обавезно их морате чути. Они су енциклопедија бираних песама. Нису занимљиви антислухистима и људима исквареног укуса, њихово извођење није за „глуве“. Нема коју песму од оних безвремених не знају и сваку допевају као да за кафанско отаљавање нису ни чули.

Миличин глас и временско трајање њеног певања су Божји дар. Кад песник Раде Драинац замоли глупе читаоце да часопис не купују јер га неће разумети, инспирише ме његова реч да кажем: „Моли се „глува“ и примитивна публика да не слуша Милицу и Грују – јер се неће најежити од музике, којој не треба посредник да би узлетела до неба у микрокосмосу сваке душе.

Кад кажемо „кафана“, као да урањамо у један од разлога својих непостојећих кривица. Певаљка – тек то, кафанска певачица, уморна аниматорка пијаних силеџија. А Милица, као она из песме, „једна у мајке“, ненаметљива, ненапумпана. Милица је само глас, талас на коме свак заплови до најинтимнијих сећања, до скривеног бола за лепотом и до својих илузија о никад остарелим идејама да смо сви остали жељни оног нечег што је веће од љубави коју у малим дозама једни другима стидљиво пружамо. Синоћно рођенданско весеље било је без побеснелих гостију. Кад би Милица могла да се умножи, па да својом истинском песмом лечи трауме на неколико места истовремено!

Милица је једна изузетна, јединствена вокална извођачица, музичарка и васпитачица по мом укусу. Тако срасла с Грујом током протеклих деценија, оставља утисак једноставне уметничке и људске лепоте неспособне да врхунски израз наплаћује, додуше, њено извођење је немогуће довољно платити. Ако ме Бора не дигне из мртвих, Милицу ћу наставити да слушам и у наставку живота после смрти.

Вечерас сам напустила музику у пола два. И, није је било довољно. Ко има уши, нека чује ненадмашни веома скромни пар извођача, Грују и Милицу. Неколицина нас имала је потпун доживљај овог 30.5. у Piece of heaven(Парче раја).

PS. Текст сам писала опијена музиком до пола три. Наравоученије: Никада не идите кући пре добрих музичара.

Др Анђелка Лазић, проф.

Калино моме, Милица и Грујо