Васкрсење Лазарево
„Соња отвори књигу и нађе то место. Руке јој дрхтаху, глас је изневераваше. Она двапут почињаше и никако да изговори прву реч.
„Беше болестан неки Лазар у Витанији”… изговори она напослетку са напрезањем, али наједаред, код треће речи, глас јој зазвеча и прекиде се, као сувише затегнута струна. Дах јој се пресече, а у грудима је нешто стеже.
Раскољников разумеваше унеколико што се Соња не одлучиваше да му чита, и, што је више то схватао, тим је некако грубље и опорије наваљивао да му чита. Он и сувише добро схваташе како је њој сад морало бити тешко да истиче и на видик износи оно што јој је најмилије, што јој је све и сва. Он разумеде да та осећања збиља као да сачињаваху праву и можда већ давнашњу тајну њену, можда чак још из детињства, још у породици, крај несрећног оца и од јада полуделе маћехе, посред гладне деце, ружне вике и прекора. Но у исти мах он дознаде сад, и то поуздано дознаде да, и ако је она била тужна и нечега се страшно бојала приступајући сад читању, – да је она ипак у исти мах и страшно желела да чита, крај свег душевног терета и свих брига и страховања, „и то баш њему, да он чује, и неизоставно сад, – па ма шта после било!…” Он то прочита у њеним очима, разумеде из њеног усхићеног узбуђења!… Она савлада себе, савлада нешто што ју је гушило у грлу и што јој у почетку стиха пресече глас, и настави читање једанаесте главе Јовановог Јеванђеља. Тако дочита она до 19-ог стиха:
„И многи између Јудеја дођоше Марти и Марији, да их теше у тузи за њиховим братом. Кад Марта чу да иде Исус, она му пође у сретање; Марија, пак, сеђаше код куће. Тада Марта рече Исусу: Господе! да си Ти био овде, не би умро брат мој. Али ја и сад знам да, што Ти замолиш од Бога, Бог ће Ти дати”.
Ту Соња опет застаде, стидљиво предосећајући да ће јој глас опет задрхтати и прекинути се…
„Исус рече: васкрснуће брат твој. Марта одговори: знам да ће васкрснути о васкрсењу, последњег дана. Исус рече: Ја сам васкрсење и живот: ко верује у Мене – ако и умре, оживеће. И сваки који живи и верује у Мене, неће умрети никада. Верујеш ли ти у то? Она Му рече: (и чисто болно одахнувши, Соња снажно и разговетно прочита, баш као да се сама велегласно исповедала):
„Тако је, Господе! Ја верујем да си ти Христос, Син Божји, који долази у свет”.
Она у један мах застаде, брзо подиже на њега очи, али се брзо савлада и поче читати даље. Раскољников сеђаше и слушаше непомично, не осврћући се, надлактивши се на сто и гледајући у страну. Дочиташе до 32-ог стиха.
„Марија пак, дошавши онамо где беше Исус и спазивши Га, паде код ногу Његових; и рече: Господе! да си Ти био овде, не би умро брат мој. Исус, кад је виде где плаче, и Јудеје што дођоше са њом, где и они плачу, и Сам се ожалости духом и сневесели. И рече: Где сте га метнули? Рекоше: Ходи, па види. Исус се заплака. Тада Јудејци говораху: гле, како га је волео. А неки између њих рекоше: Зар није могао Овај, који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре?”
Раскољников се окрете и са узбуђењем гледаше у њу: Да, тако је! Она већ сва дрхташе у истинској правој грозници. Он се и надао томе. Она се приближаваше к речи о највећем и нечувеном чуду, и њу обузе радост великог победничког осећања. Глас јој постаде звучан као метал; усхићење и радост звучаху у њему и појачаваху га. Слова јој играху пред очима, јер јој мрак беше пред очима, али она знађаше наизуст оно што је читала. При последњем стиху „зар није могао Овај, који отвори очи слепоме”… – она, оборивши глас, ватрено и страсно изрази сумњу, укор и хулу неверујућих слепих Јудејаца, који ће овога часа, после једног тренутка, као громом поражени, пасти, горко се заплакати и поверовати… И он, он, Раскољников, који је, такође, заслепљен и не верује, и он ће сад чути, и он ће поверовати, да, да! Одмах, још сад, – машташе она, и сва дрхташе од радосног осећања.
„Исус пак, опет тугујући у души својој, приђе ка гробу. То беше пећина, и камен лежаше на њој. Исус рече: Уклоните камен. Сестра покојникова Марта одговори: Господе! Већ заудара; јер већ четири дана има, како је у гробу”.
Она енергично удари гласом на реч: четири.
„Исус рече: зар ти не рекох да ћеш, ако будеш веровала, видети славу Божју? Те тако уклонише камен од пећине, где лежаше покојник. А Исус уздиже очи к небу и рече: Оче, хвала Ти, што си Ме услишио. А ја сам и знао да ћеш Ме Ти увек послушати; али сам рекао то због народа што овде стоји, да поверује да си Ме Ти послао… Лазаре! Изађи напоље! И изађе покојник (прочита она силно и усхићено, дрхтећи и стрепећи, баш као да све то својим очима гледа): обавијен преко руку и ногу погребним покровом; и лице му беше превезано рупцем. Исус им рече: Одрешите га; нека га, нек иде”.
„Тада многи између Јудејаца, који беху дошли к Марији и видеше шта учини Христос, повероваше у Њега”.
Даље није читала, нити је могла читати, затвори књигу и брзо устаде.
– То вам је, ето, све о васкрсењу Лазаревом, – испрекидано и сурово прошапута она и стаде непомично, окренувши се у страну, не смејући и чисто стидећи се да подигне на њега очи. Грозничава дрхтавица њена још трајаше. Парченце свеће већ се одавно гасило у искривљеном свећњаку, мутно осветљавајући у тој сиротињској соби убицу и блудницу, који се чудновато састаше и здружише при читању Вечне Књиге.“
Злочин у казна, Фјодор Михајлович Достојевски