Верујем утиску који одлежи онолико колико не верујем вину које је одлежало!
Књижевно-музичко вече Марка Милошевића, а у пратњи Дениса Урошевића одржано је 18. јуна 2024. године у етно-комплексу Сунчана Река у Бањи Ковиљачи.
Марко је вратио уверење у моћ речи и поезије, у то да она живи и лечи и залечује. Враћа веру у то да је лако бити човек (јер само човек и може бити песник).
Мој отац често говори да оно што делује најлакше испада да је најтеже урадити. Сви знамо да смо рођени са само једним заједничким задатком – да будемо људи. Оне који добро и успешно раде на том задатку препознајемо као аутентичне и самосвесне. Неретко им и завидимо. Често их осуђујемо и налазимо разлоге, као необориве аргументе да кажемо да је њима лако да буду то што јесу или бивају неправедно осуђени као лицемери. Бити свој данас – један је од највећих изазова.
У овом обезљуђеном материјализму, рационализму, капитализму – бити свој – живети, радовати се, бити свестан себе и околности у које си уроњен – ништа лакше, а опет, ништа компликованије.
Компликоване су околности. Компликовани су људски односи. Компликовано је саосећати, посебно са онима који нису свесни својих осећања.
Са друге стране све је врло једноставно – околности у којима сте уроњени једноставно је сагледати и разумети. Односе којима се везујемо за друге људе је лако прозрети. Саосећати се са отупелима, такође није тешко ако смо спремни да разумемо и прихватимо истине у које нисмо веровали.
Све што би требало урадити је не предавати се илузијама.
Бити искрен, пре свега према себи, без изузетка и паузе, као на исповести, без обзира на стид и срамоту.
Бити оно што јеси, пре свега, подразумева прихватање свега оног што ти се не допада, па хватање у коштац са тим. Тек тако можемо са собом бити на ТИ и бити, на крају крајева, оно због чега смо рођени. Срела сам Марка као неког ко је у најприродније дивној комуникацији са собом. Такви лако комуницирају са људима око себе.
Такви су храбри и како он рече храбри се једино себе боје, али налазе начина да и то превазиђу и буду у правом смислу речи победници.
Победити себе, па друге да бисмо у правом смислу речи били победници. (М. Милошевић)
Нема то никакве везе са човековом потребом да буде моћан. Односно, има онолико колико можемо да прихватимо да су моћ и задовољство собом/радост живљења синоними.
Његова истина је шармантна и свачија. Он налази оно универзално људско у сваком ко може да га чује. Марко разуме, памти и живи и помаже нам да разумемо, памтимо и живимо поезију у овом времену. Он испира песмама оно што је било тешко, па када заврши спусти шишке – то је аутентичан знак да је песма готова.
Преда мном чаша доброг белог вина, свеска и оловка, Марко Милошевић и Денис Урошевић. Топло јунско вече поред Дрине у ресторану Сунчана Река и како то обично бива у животу, изненадни изласци из свакодневне рутине обично буду нека важна лекција коју усвајамо ако смо за њу спремни…
Рекао је: Смрт је за храбре/ од ње беже слабићи, Живи сваки дан, живи као да је довек, Принчеви ретко постану од краљева јачи…Не тражи да нисам свој, ја…
Оно што остаје да одзвања је – све лажно нестаје!
Е, па Марко, песниче, остаћеш. Остаћеш због те сирове искрености у речима и наступу. Остаћеш јер показујеш другима колики је напор и колико је једноставно бити човек. Нећеш обарати главу! Остаје да те слушамо 6. септембра на истом месту.
Прво је 2020. године објављена збирка Кроз живот душом, потом 2021. Победа себе, након ње, идуће године Захвалан, а 2023. године и збирка Капут.
Из Капута
ДЕСИЋЕ СЕ
И пре било каквог гласа о нечему душа је помислила на нешто,
глас је само изговорио.
И пре иједне ноте прсти су нешто одсвирали,
ти исти прсти ноте написали.
И пре сваког рата био је нарушен мир,
великим немиром неким.
Глас је певао читајући ноте, мирну сонату.
Тад душа немирна написала је стих
и немирним тоном изговорила је наглас,
или га је можда, беше, ипак шапутала –
најбоље што је знала!
Препознао сам тад немир у миру,
крик у тишини,
блискост у даљини.
И видео страдање,
обавезао себе на надање,
да ће се десити оно што,
рекли су, да се десити неће.
Једино, да баш имам среће –
па да се деси.
Осећам потребу да својим стиховима проживим опет своју прошлост, преживим садашњост, дочекам будућност, останем кад сви тренутно живи оду.
Осећам потребу да живим и туђе животе, драме, судбине.
Да пријатељима дам, непријатељима подам.
А људи са душом, глумци, уметници – ХВАЛА – остаћемо или нестати, заједно!
(из биографије)