Много пута сам прошла кроз Шабац, пар пута кратак одмор од путовања, као случајна станица. Нисам готово ништа знала о овом граду, али ни људима.
Како волим да упознам мјеста у која путујем, погледала сам шта каже господин „google“. Нисам сигурна да су они који су писали о Шапцу, а ја сам случајно наишла на њихове биљешке, најбоље упознали људе, културу и живот у овом граду. То сада могу да оцијеним. Описали су га као град без посебних туристичких атракција, укратко не много афирмативно. Да никога не увриједим, рекло би се гомила непотребних података, који ништа или готово ништа не говоре о градићу на Сави. Без обзира на прочитано, радовала сам се путовању, јер сам ономад упознала предивне шапчане.
Пут је у децембарско вече био угодан, мада са сивим небом које је најављивало да зима неће дуго чекати да покаже своје чари. Разгледала сам крајолик, колико је то ноћ која се спуштала, дозвољавала. Прво што сам запазила су непрегледне мачванске равнице, видјела се она линија гдје небо љуби земљу. Мора да су чаробни заласци сунца у овом крају, размишљала сам. Кућице на периферији града су већином мање, бијело кречене, почесто врло интересантне архитектуре, посебно фасада. Иначе сам неко ко запажа детаље, те ми и то није промакло. Важно је на пут кренути без предрасуда, тражити љепоту, тада сигурно неће промаћи, мени није.
Када је аутобус ушао у станицу већ је био мрак, станица као и скоро свака друга на Балкану. Осмијех једне Шапчанке, која ми је приредила добродошлицу, упалио је сва свјетла Шапца тог трећег децембра. Загрљај пријатељски, срећа коју је ширила могла се готово додирнути и ружа, дивна циклама ружа. Бољи дочек нисам могла замислити. Тако да ни сива, мрачна станица није остала упамћена по томе, него освјетљена и топла као загрљај, сад већ могу рећи моје пријатељице.
Вече је било угодно, обојено са још једном сјајном дамом, истина дијаметрално супротна личност, али је направила баланс тројцу који је крстарио улицама Шапца. Била је моја жеља да погледам и додирнем својом ногом бар по неки плочник овог града. Наравно, моје жеље су биле испуњене, јер су шапчани изузетни домаћини, а о томе сам добила доста потврда и касније. Децембарско вече није било много хладно, градом су пролазиле групе људи који су протествовали, мени то није сметало. Све је до перспективе, лијепо ти је тамо гдје желиш да тако буде. Још када се са тим уклопи и неко ко припомогне, не може да прође без успијеха.
Центар је заиста лијепо уређен, чист и препун различитих споменика.
Паркови кроз које смо шетали врло богати зеленилом. Велики парк кроз који смо прошли, који по својој површини можда не бисмо назвали тим именом, међутим тако уредан и архитектонски лијепо ријешен, сигурно заслужује и више од тог епитета „велики“. У средишњем дијелу парка су споменици истакнутим личностима и фонтана. Оно што желим нагласити као једну од веома позитивних страна јесте чистоћа, истини за вољу, многи градови се њом не могу похвалити. Наишли смо на споменик бициклисти, шапчанину који је трагично страдо, занимљив споменик, али и прича о њему. Запазила сам да су најзначајније институције културе смјештене у лијепе грађевине, чак монументалне, ријетко који град се може тиме похвалити. Обично су школе, библиотеке, позоришта и културни центри неке ненамјенски простори, који се касније на силу, прилагоде намјени. У Шапцу то није тако. Замислите само да је Библиотека шабачка смјештена у владичанском двору. Оно што сам видјела споља било је прелијепо, а сутрадан ћу бити гост у тој установи, мислила сам тада радосно. Гимназија, музичка школа, Шабачко позориште треба доћи и видјети. Велики број прелијепих грађевина осим својих локација у самом центру, имају и своје личне приче, једна од тих је иприча о Јеврему Обреновићу. Моје пратиље су ми испричале кратку историју о њему као оснивачу модерног Шапца. Господар Јевремова улица је главна пјешачка зона у граду. У овој улици сам видјела неке од најљепших грађевина, а како ми рекоше и најстаријих у Шапцу. Наравно у самом центру и споменик Јеврему Обреновићу, толико о оној информацији да нема неких знаменитости. Не мора бити монунетални споменик, треба да волимо и цијенимо оно наше. Шапчани су ми увелико показали и доказали да су изузетно поносни на своју културну баштину. Саборна црква посцвећена Светим апостолим Петру и Павлу на почетку је Масарикове улице, а изграђена је, ако сам добро запамтила, још у 19. вијеку. У црквеној порти се налази споменик „Српском војнику“ – у част погинулим шапчанима за вријеме I свјетског рата.
Даме које су ми биле водичи те зимске ноћи у Шапцу, на сваком ћошку су проналазиле инспирцију да ми испричају по неку причу о људима, као о оним који су помагали сиромашној дјеци да се школују, о чувеним љекарима или учитељима, била је то лекција о важности наслијеђа. Чини се да је свака кућа имала своју причу, као протина кућа (сада локални кафић) која бијаше затворена усљед пандемије корона вируса. Мој први утисак о граду је био јако добар, модерно уређен, а ипак са сачуваном историјском и културном баштином. Већ на почетку ми је јасно, чак и да овај град има само Саву, вриједи доћи на њену обалу. Мало ли је сједити поред зеленог ријечног корита и слушати тишину, мени није.
Једна лијепа слика коју свуда по граду можете видјети, јесу плочице са називима улица, гдје је испод свог назива улице кратко објашњење о истом, биографија личности, зашто је то значајно за њихов град. Веома лијепа иформација за туристе, а и сјајна идеја коју многи градови могу узети као добар модел.
Након вечерње шетње све је опет завршено чашицом доброг вина и укусне хране. Требало је да се одморимо за сутрашњи дан, па су ме шапчанке отпратиле у апартман у центру у који су ме смјестиле. Угодно и топло дочекана од врло љубазне домаћице ми је потврдио ону мисао о љубазним људима из овог центра мачванског округа.
Јутро је почело анегдотом из оближње продавнице здраве хране. Ужурбано сам потражила нешто што бих понијела на паузу прије наше конференције, а како је био пост продавница здраве хране учинила ми се сјајним избором. За пултом ме дочекала дјевојка коју сам назвала сунце, јер је тог кишног зимског јутра имала осмијех најљепшег прољећа. На крају ми је осим помоћи при избору, поклонила једну посебну врећицу бадема са неким зачинима, и да не зборавим, наравно, осмијех.
Кренула сам путем до школе „Свети Сава“, која је била у близини, али моја домаћица са почетка приче ме сустигла аутомобилом и повела у њен други дом, школу у којој је радила. Били су они домаћини догађаја због ког сам се упутила у Шабац.
Ово је школа у којој сам видјела највише осмијеха. Пратим их како раде и могу рећи да сам поносна што сам имала част да прошетам тим ходницима препуним цртежа и других дјечијих радова које су чиниле прелијеп декор. Дан смо наставили у Библиотеци шабачкој у коју сам жељела завирити још од првог погледа на предивну грађевину. Домаћини у овој „кући књига“ љубазни, насмијани и на услузи. Просто ми се чинило да сви функционишу, чак и погледом. На крају конференције се испоставило да ми се није учинило. Оно што је то потврдило јесу лица људи која су пажљиво, емотивно и активно учествовали и пратили стручни скуп. Касније ће се испоставити да је организација била урађена врло професионално, те је директан пренос пратило преко 130 гледалаца из региона. Јасно је да иза тога стоје лица људи, а не машине. Вриједни су Шапчани, гостољубииви и срдачни домаћини.
Након тог званичног дијела имали смо част да се прошетамо и упознамо са људима у библиотеци. Ако ћете искрено, не знам шта је било љепше простор и уређење библиотеке или лица и душе људи које сам упознала. Неки су били чак и стидљиви да ми се обрате, а други пак без наметљивости су ми пружали пријатељску руку.
Након тога, пошли смо на изложбу на коју нас је позвао човјек који је тог дана у свима нама пробудио свијест, подстакао савијест и доказао да су људи и њихова ширина попут оне непрегледне мачванске равнице. Изложба је била постављена у Карађорђевој улици, не много посјећена, те ми је с тога било још драже што смо сви ми пошли да погледамо, а имало је и шта да се види. Изложба је носила назив „Особе са инвалидитетом које су мијењале свијет“. Колико могу и шта знају дало би се писати дуго и на широко.
Након овога слиједило је гостољубље у виду хране. Да све буде интересантније, због корона вируса нисмо могли поћи у ресторан, јер нисмо баш сви имали чувене „ковид пропуснице“. Рекла бих, свечана трпеза била је постављена у просторијама Основне школе „Свети Сава“, а ту је свачије непце имало радовање. Након дружења уз по неку чашицу, сумирање утисака, поклона и мноштво дивних емоција било је вријеме кренути свако својом стазом. Моја домаћица са поечтка приче повела ме на аутобуску станицу. Није ми се учинила мрачна, нити ружна, јер смо ћаскале и дружиле све до тренутка док се нису затворила врата аутобуса. Чак и тада је њена рука махала кроз први мрак, а осмијех је палио луче. Ја сам у крилу држала сад већ другу циклама ружу која ће увијек бити синоним за Шабац у децембру.
На крају о граду нећу рећи ништа, јер сваки град чине људи. Овај мачвански бисер красе посебни људи, са пространом душом и великим срцем. То је оно што бих ја написала у првој реченици неког туристичког водича о Шапцу.
мр Сњежана Галинац, стручни сарадник-библиотекар у библиотеци Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву