Музикотерапија на делу! На сцени Гога и зубарчица златног грла, под чијом руком сигурно ништа не боли, и дечко за клавијатуром, засмета само што није у сукњи (и певачица је била у хеланкама). Разголићених груди нико не би, тако да си тешко где имао да ставиш паре кад те засврбе прсти, а баш су сврбели. Гога изгубио добар глас, вадила га краљица виолина. Следећи пут, кад прођу црвени Месец и ретроградни Меркур, ако му се бољка понови, удавићу га, јер једино тако умем да лечим.
Нисмо ми тек тако отишли у Еден. Фини смо свет, што јес’ јес’. Доктор, не доктор – докторчина, Небојша Кнежевић, стигао из Илиноиса у свој Шабац и држао нам предавање о комплексности лечења бола у леђима и о терапији за најгору болест (пупупу, да куцнем у дрво, далеко било!). Набацио човек неке силне титуле у Илиноису, ваљда у родном граду није ишло. Тезе на енглеском језику (није важно што га многи данашњи интелектуалци не разумеју, и тако доктори ни од чега не излече!), ама шта би важно мени као дипломираној језичарки: прича човек српски, ништа са америчким акцентом. Ваљда се то деси кад човек зна знање па не мора да се представља.
Да је направио грешку, јесте, то знамо ми који везе немамо са медицином, као и неки од његових колега. Рекао да не треба пушити. Али, извадио се на време, алкохол није забранио. Да јесте, шта бисмо радили у Едену до у ситне сате! Морала сам да дам допринос медицини, то ионако раде сви који са њом везе немају.
Допунила сам истраживања поводом укојчености (тако се код нас каже) ефикасном терапијом: а) легнеш на леђа на тврду подлогу; б) изгази те неко млађи. Лек, додуше, не иде на рецепт, али као лингвиста не припадам струји родно осетљивих секретарки, тренерки и њима сличних, јер снимам терен и пописујем, а у нашем културолошком миљеу госпођу министарку описао нам је Нушић па не морам измишљати рупу на саксији.
Дакле, нашла се ја у необраном грожђу, не зато што поред своје куће и школе од свих институција највише волим кафану, него, ето мене међу медицинарима и хемичарима. Хемију никад нисам знала, а докторе, хвала Богу, не познајем. Ови млади не умеју да направе паузу и дигну мало отекле ноге да их одморе. Пре је то било практичније. На дежурствима лепа сестра помаже доктору па је он касније ожени. То је било правило раније, данас вероватно седе једно поред другог и гледају у мобилни или лап топ. Како год, ови наши синоћ били живахни.
Размишљам нешто, колико је добра ова музикотерапија. Оставио Аца штаке, срце му игра, игра и он. Ред је да изаберем некога од белих мантила, угодно смо друштванце, и – сетим се. У време короне нису нас медији обавештавали о коефицијенту интелигенције, то би било забавно, а пошто није било забавно, поново ми се враћа мисао да треба прегледати неуропсихијатра па тај прегледани да утврди дијагнозу просветарима, и родитељима, и свима онима који се баве децом поносном кад крећу у школу коју хитно замрзе. Нисам довољно паметна да ту појаву схватим. Доктор Кнежевић је инсистирао на индивидуализацији дијагностиковања, јер појава бола може бити последица страха или депресије. Е, значи, после епидемиолога, бирам психијатре, који се нису поистоветили с пацијентима. То што сам изабрала докторку Биљану ове вечери, не пребацујем себи.
Али, зар је могуће да сам заборавила да наручим песму „Прошетали шабачки трговци“, а успешни доктор, Шапчанин из Илиноиса, презива се Кнежевић. Нисам се на време сетила на шта ме асоцира његово презиме. Питаћу др Биљану да ли су за то криви пун Месец и ретроградни Меркур (интегративна медицина И стављамо га у ватру. је у моди).
Уместо закључка (тако пишу у научним чланцима колеге без идеје о науци): дружење у Едену првом приликом треба поновити! Саучешће онима који су са ручка збрисали!
Анђелка Лазић, др лингвистичких наука