ПРИЧА ИЗ ЦЕНТРА
Да ли сте се икада запитали какви су ваши ресурси заједнице, на кога можете рачунати у тешким тренуцима? Колико пажње и труда вреди један људски живот? Колико нам је битан наш лични его? Након којих то ситуација нисмо у стању пружити руку ближњем?У једној од многих прича из Центра можете пронаћи одговор.
Г.Л. је рођен 1951 године у Шапцу. Завршио је средњу школу и 30 година је радио као аутомеханичар у локалном предузећу. Посао је изгубио попут многих у времену транзиције, као технолошки вишак, без социјалног програма. Из брака са покојном Р. Л. има двоје деце, сина и ћерку који живе са својим породицама. Деца су у свађи и нису у контакту са оцем. После смрти супруге Г.Л. живи сам у својој кући коју је наследио од оца. Удовац је остао у 52 години живота.. Психички је оболео и прилично изолован од социјалне средине. Нема сталне изворе прихода. Због болести није у могућности да се стара о сопственим потребама на адекватан начин.
Да су сви изгледи да тешко може “опстати“ без помоћи заједнице схватила је анонимна група грађана, која је телефонским путем пријавила овај случај Центру: „Лице без породичног старања, без прихода, оболео, проси у својој 61 години живота, потребна помоћ за куповину хране“. Препорука приликом посете: „пошто живи веома изоловано куцати на врата, представити се да сте ЦСР Шабац“.
У рад су укључене Служба за заштиту одраслих и старих и Служба за помоћ у кући. Г.Л. на самом почетку контакта одбија да сарађује. Изузетно је неповерљив и конфузан и изјављује да жели смештај у установу соц.заштите. Стручни радник процењује да Г.Л. због свог психо-физичког стања није у могућности да рационално сагледа помоћ која му се нуди и да је неопходно пружити подршку у лечењу. Предлаже се даљи мониторинг Службе Помоћ у кући као и народна кухиња. У међувремену му је уручен преостали пакет за „Месец старих“ и признато право на једнократну помоћ. Јер живот је процес…
Намеће се питање да ли можемо окривити особу која годинама отежано функционише услед болести? Да ли можемо разумети децу која су одбацила родитеља који губитком посла и брачног партнера доживљава стрес након којег потпуно губи могућност и смисао за рационално резоновање? И шта су они доживели? Који је од стресних момената био пресудан да Г.Л доведе себе у потпуну изолацију, да ли је и пре тога био наклоњен осамљивању, да ли је имао „тежак карактер“, и да ли је то уопште важно?
Након два месеца надзора прихватио је помоћ у лечењу тако да су укључене услуге и заказани прегледи у Општој болници.. Упућен позив сину и ћерки за давање изјаве у погледу издржавања.. Квалитет живота Г.Л. почиње полако да се поправља.
Шест месеци од првог контакта Г.Л. је сигурнији је у себе и своју свакодневницу, остварио је право на новчану социјалну помоћ, редовно пије терапију, служба Помоћ у кући га обилази, контакт са локалном заједницом се обнавља. Ћерка га повремено обилази и помаже у складу са својим могућностима. Након четири године је остварио и право на пензију чиме и у потпуности може да се стара о сопственим потребама, и сада полако теку „стабилни“ дани за ГЛ.
Наведена животна прича говори нам колико смо битни једни другима, и да не смемо одустајати од својих ближњих. Као и да не треба да будемо сигурни да нам се сличан сценарио неће десити. Г.Л је био особа која је својим понашањем и изолованошћу заправо вапила за помоћи заједнице. У овом случају њему је био неопходан доказ да је вредан пажње и бриге од стране исте. Да је вредно заузети се за њега и од првог контакта је полако кренула вера у себе што је резултирало напретком у квалитету живота. Хвала анонимној групи грађана који су једним телефонским разговором покренули механизам помоћи члану заједнице. И ту се заправо крију одговори на питања са почетка текста, у социјалној заштити се може сасвим јасно видети тачка прелома у којој смо сви једно. Једни од других зависимо. Зато је веома важно да негујемо добре односе према својој околини, бринемо о себи и о свом здрављу и настојимо се да сваки дан учинимо посебним и вредним за себе и за своју заједницу.
Никада не знамо да ли један само леп гест некоме може вратити веру у друштво и поновну веру у себе.
Прочитајте и ово: Прича из Центра 1
Сања Павловић Мијаиловић