Време је да престанемо да кривимо друштво и васпитаче и да почнемо да анализирамо себе. Биолошки родитељ, чак ни титулиран, морао би схватити да му занат васпитача није познат. Просвета је запосленија но што изгледа. За њом не остаје видљив траг: не продаје парадајз, не зида куће, не прави спектакуларне грађевине. Танком нити плете будућег човека. То је знала Марија Монтесори, за коју нису постојале социјалне групе, сва деца била су вредна пажње. Ко не зна ко је госпођа способна да споји васпитање и медицину, нека на првом родитељском састанку приупита васпитача. Као што просветни радник не уме да изгради кућу или сашије хаљину, тако ни инжењер не зна наш посао.
Вук је био јасан, кад су учитељи различитих нивоа у питању:
- Није знање знање знати, већ је знање ЗНАЊЕ ДАТИ.
Па замислите, кад индивидуалан однос имате према сваком детету, а онда Вас поткачи нека надобудна незналица (у нашој земљи је превише таквих): Неко тамо дете гурнуло МОЈЕ дете. Истовремено на то МОЈЕ дете сваљујем кривицу свакодневно, седи само пред компјутером док ја у рукама држим мобилни телефон. Деца подражавају одрасле: ако су одрасли насилни, и деца су.
Зашто су деца бахата и неваспитана?
Постоје разлози за то: генетика, васпитање и друштвени фактор. Не треба кажњавати децу. Душко Радовић, који их је ословљавао са Поштована децо, лепо је рекао: „Туците децу кад почну да личе на Вас.“ Деца су насилна кад демонстрирају облике понашања усвојене од старијих. Децу учимо да се понашају према другима онако како ми не чинимо. Критику деце на рачун васпитача свакако треба уважити, али субјективне оцене родитеља ни у ком случају не доприносе васпитно-образовном процесу. У систему какав је вртић постоје захтеви за понашање деце, васпитача и родитеља.
Предузимање дисциплинских мера је најслабија карика и говори о промашајима и несхватању васпитно-образовног процеса. Константан надзор васпитно-образовног рада и тимски рад одраслих, сагласан, услов су за васпитање детета. не помажу методе, стручне службе, казне, прописи. Одрасли не би смели да се понашају насилно па да се чуде што су деца таква, али им не треба замерити када заостану у расту. Када су у питању родитељи, требало би да дозволе да им васпитач појасни разлоге својих поступака, што би ојачало поверење.
Деца су огледало друштва и не треба губити из вида да је породица основна ћелија друштва, тј. да се васпитачу не треба конфронтирати због властитог неангажовања и незнања. Васпитање из куће је темељ, пре свега.
Дете које долази из куће која је топли дом, нема потребе да буде проблематично. Али, ако мајка своје фрустрације лечи подижући тон на васпитача преко групе у позни сат, о каквом сагласју васпитно-образовног процеса овде може бити речи.
Мој предлог је да на отворена врата вртића улазе добронамерни родитељи способни за сарадњу и да, ако им поступак васпитача није јасан, замоле за списак литературе неопходне да би од биолошког родитеља постао васпитач властитог детета и да би се имало у виду да је свако дете вредно пажње, а не само МОЈЕ.
Не делимо децу на нашу и вашу! Сва деца су наша и на одраслима је да им обезбеде срећан идентитет, да нас старост не би приупитала у чему нам је прошла младост. Кад затаје васпитно-образовне установе, будућност постаје веома неизвесна. Понављам: казна не би требало да је успутна недомишљена мера него најгора васпитна мера, која је промашај у сваком погледу: говори о пропусту одраслог и не решава проблем код детета.
Помозимо васпитачима да демонстрирају свој занат неометано, будимо им подршка и не нарушавајмо им ауторитет. Да васпитање не би измакло контроли, потребно је да васпитачи васпитају и образују не само децу, но и родитеље.
проф. др Анђелка Лазић