Писмо ђувегиници
Гушобољо моја,
зашто сваљујеш кривицу,
на мене утученог чаробњака
који магију трошкари на безвредне стихове?
Куд ће ти душа без моје,
коме мислиш постати крвопија,
трн у оку и заувек бештија?
А ја, авај, крвљу те својом вабим,
крпељи ми постадоше ледена шкриња,
очима бојим своје умишљаје у којима предњачи бол.
И опет се оглуши,
занемари упишаног песника,
прошетај се градом глумећи себе,
јер, толико си се занела да не будеш ти,
да су и моје песме готово налик на твоју давнашњу силуету.
Гротло си моје у којем,
сазидан од пикаваца са црвеним ружом,
опонашам свога пијаног комшију,
шапуће се канализацијом,
да си се срозала,
а лепша него икад.
И стрина те зеза,
и премда је не волиш,
схвати то као опомену,
и што те подсећа да имаш материцу…
Мене чича не подсећа ни на шта…
А толико је људи почело читати поезију
захваљујући теби и твоме тврдичлуку,
те си већ унапред вечност осигурала.
Де, де… Кажи ми,
мрзиш ли своју собу,
оплемењену јастучницу и америчке љубиће,
зоре којима не смеш погледати у очи,
и мајку своју забринуту?
Отац ти одвећ занемео.
Нит сам пророк нит призивам зло,
но љубав по себи тражи смелост
а ја је, ето, поезијом кушам.
Како су надахнути дани у твоме одсуству,
страхујем једино за свога пса,
превише се мази, схвата и он,
да моје су руке, ипак,
у твојима своје.
Никола Искић