Недавно нас је напустио човек који је створио Плазма кекс. Петар Тутавац је створио бројне посластице, први у Југославији направио грисине и био први мајстор за прављење кекса у Југославији. Његов дипломски рад била је популарна „Домаћица“, а врхунац каријере доживео је у Пожаревцу када је формирао фабрику кондиторских производа „Бамби“ и лансирао плазму. Можда се питате какве везе ова прича има са нашим градом, али Шабац је једини град у Србији у којем је до приватизације „Бамбија“ постојала „Слатка кућа – Бамби“, као и Дистрибитивни центар на Камичку.
„Постоји једно место на земаљском шару где природа није штедела у богатству лепоте, плодног тла и надарених људи. Као да је Бог желео да направи малено гнездо савршено за живот човека. У долини једне од најлепших река које људско око може видети, тамо где се Неретва улива у Јадранско море пружио се Опузен, складан са својом околином коју називају и малом Калифорнијом. Не без разлога. Поред раскошне природе, овај крајолик ужива углед оне тачке на планети где расту најквалитетније мандарине на свету. Чудном игром судбине из Опузена се у Пожаревац упутио један млади човек који ће заувек изменити историју. Барем у једном њеном сегменту, оном најслађем.
Захваљујући њему одрастали смо уз најмириснији, најукуснији и, рећи ћемо, најздравији кекс који смо икада пробали. Захваљујући њему Пожаревац у ране јутарње сате замирише на детињство, ванилу и пециво, као што су наше баке некада знале да рашире мирис по комшилуку од неке посластице која се пече у рерни. Захваљујући њему ништа не може да замени чувени укус Плазма кекса са млеком или палачинки са Еурокремом и Плазмом. Да није било њега ове посластице не би ни постојале.
Петар Тутавац дошао је на идеју да направи рецептуру за кекс који познају све генерације. Створио је оно што се данас популарно зове бренд и направио од фабрике Бамби у Пожаревцу гиганта познатог на све четири стране света. Човек који је оставио траг, постао урбана легенда овог града, посветио се њему и предузећу, иза себе има своју причу како је до свега тога дошло и овога пута поделиће је са нама.
Са супругом Ђурђом постигао је први највећи животни успех, своју породицу. Са Пожаревљанима други. Већ дуго је у пензији, али не посустаје. Навикао је да ради. И данас отвара нове линије широм Балкана и наше земље. До сада 38 погона и око 270 нових разних производа.
Док је био на челу компаније Бамби радници га се сећају као директора који је, поред тога што је осмислио рецепт једне од наукуснијих посластица, уводио новине у погоне, радну етику и љубав према послу, предузећу, колективу…Бамби је радио у складу са највишим светским стандардима по питању технолигије и одржавања хигијене. Када би сте ушли у његове хале имали сте утисак да вас је неко телепортовао у Швајцарску. Памте га као доброг и пожртвованог руководиоца. Овакво залагање и знање није остало непримећено тако да постоји нешто што слободно можемо назвати Плазма наградама.
Бренд Плазма и Петар Тутавац спадају у једне од најнаграђиванијих производа и личности свих могућих домаћих и иностраних престижних признања: Еурека златна награда, Монд селецтион у више категорија, Голд траде марк, више пута најбољи домаћи и робни бренд, Орден рада са сребрним венцем, најбољи привредник Југославије и Србије, међународни менаџер године…
–Ја сам из чисте сељачке породице, после радничке, јер се отац касније запослио као грађевински радник. Касније је био и пословођа. Он није имао школе, али је знао математику, ћирилицу и латиницу. Из војске је изашао 1933. године као каплар.
Ја сам најстарији од осморо деце. У ужој фамилији има нас сада око 130. И моја породица је многобројна, тако да је то за мене једно велико богатство.
Најлепше сећање из Опузена ми је кад смо градили Задружни дом. То је сада зграда општине. Тих дана, после изградње дома имали смо оркестар, организовани су плесови, драмске секције… Данас омладина не ужива у томе да се дружи и ради тако нешто корисно.
Као дете нисам маштао да постанем морнар или капетан. Сећам се 1943. године кад су дошли Немци, ујутру у 5 сати су провалили у нашу кућу и претресли је. Ја сам био још у кревету и један војник је отворио ладицу моје мајке, пронашао је шећер у коцкама, узео пуну шаку и ставио у џеп. То ми је било тешко, јер сам ја јако волео слатко.
После завршетка основне школе отишао сам на занат у Опузену, где је постојала двогодишња плетарско-столарска школа. Са 13 година био сам КВ радник столар-плетар. Почео да радим, правили смо наместај, корпе и друго.
1949. године дошло је до прелома, јер је синдикат Хрватске расписао конкурс за два кексара и још два друга профила у Загребу. Тако смо нас четворица из Опузена отишли у Загреб. Тада сам ја почео да радим као ученик у привреди у склопу Крашове школе. Након три године ја сам добио диплому под бројем 1 за кексара у бившој Југославији. КВ радник, произвођач кекса.
Након одслужења војног рока “чекало” ме је радно место у Крашу. Тада је при Крашу радила кондиторска школа за погонске инжењере. Једини сам ја као КВ радник похађао ту школу и успешно је завршио са осталима. Један међу њима, Миша Рељин је “кривац” што сам ја дошао у Србију. Он ме је касније у животу са посла у Чапљини позвао овде, јер је тада рекао Моши Филиповићу да једино ја могу да решим питање производње грисина у Лесковцу.“
Како нам је рекао, током рада у Крашу бавио се политичким активизмом у омладиснким организацијама, учествовао у многим Омладиским радним акцијама, али се ипак определио за рад у привреди, тако да касније није много био политички ангажован.
–Имао сам прилику да постанем председник Омладине града Загреба. Било је упражњено место 1957. године. Наиме, Мика Трипало је тада отишао за Београд, а дотадашњи председник Омладине града Загреба Бијелић је постао председник Хрватске, али сам тада одлучио да се не бавим политиком.
Према његовим речима пактично све кондиторске индустрије у бившој Југославији су зачете у Крашу, јер је то предузеће тада имало најкомплетнију производњу: кекса, вафла, бомбона, чоколаде, десерта…
–Тада је Привредна комора Југославије дала задатак да се у Крашу оснује Виша школа за кондиторе. Основа кондиторске индустрије Југославије је била заснована на бази нас 96 који смо ту школу завршили.
У то време сам се већ оженио, нисмо имали стан…
-Како сте дошли у Лесковац?
–Миша Рељин је био у удружењу пекарске индустрије Србије. Моша Филиповић је био члан и пожалио се Миши Рељину да не могу тамо успешно да направе грисине.
Ја сам тада већ радио у Чапљини. Дошли су до мене и договорили смо се да ја одем у Лесковац и тамо “пустимо” ту производњу. Дали су ми стан, обећали да ће ми запослити жену. Због тога сам 1960. године прешао у Лесковац.
-Дакле, грисини су ваш патент?
-Није мој патент. То је италијански производ. Ја сам то први урадио у Југославији. Али и све ово остало сто сам касније направио ништа није патентирано, што је било моје.
Они су купили италијанску линију за производњу грисина, али Италијан који се налазио тамо није могао да добије производ како је требало. Ја сам направио други рецепт, јер смо у Крашу ми радили Цвибак за војску. То је квасно тесто, тако да је таква комбинација требало да се одради. Ја сам то радио скоро месец дана, али сам направио праве грисине. За мене у то време је то било велико признање да ми Италијан каже да су моји грисини малтене бољи него њихови.
После смо ми у Лесковцу ишли даље. Било је планирано да се тамо направе фабрике кекса, чоколаде, бомбона…
Имали смо широк асортиман, око 100 разних производа. Тамо сам остао пет година и за то време са 27 радника, када сам дошао, оставио сам 220 радника и производњу од 1.600 тона. Радили смо тада неке производе на бази нових сировина. Добили смо из Америке преко Црвеног крста неку соју. О соји тада нико ништа није знао, тако да сам ја први у Југославији употребио и соју у производњи. Направили смо један производ за децу, чајне колутиће од сојиног брашна, јер су она у школама имала обавезан оброк…
То је било зачеће нечег новог, ових технологија и производа.
–Ви сте у Југославији први почели да користите у производњи соју, затим сурутку која је до тада бацана иако је богата калцијумом, витамине и минерале? И вама је идеја о Плазми настала у Лесковцу.
–Да. Све је то од мене потекло. Моша и ја смо се договорили да радимо производе који би били веће нутритивне вредности. Добио сам неке часописе из Америке и видео сам тамо састав витамина и минерала у једном производу за мршављење. И даље, у том развоју дошло је до тога да се направи касније један велики производ.
Поред тога Крашов кекс Домаћица је мој првенац, дипломски рад. Одатле су почела сва моја размишљања о новим производима, итд. Домаћица је, после Плазме, најпродаванији кекс на југословенском тржишту.
Сви су после то копирали и давали име Домаћица, јер се то раније није штитило, тако да се сад Домаћица, као и Плазма ради у разним варијантама.
Петар Тутавац, човек који је направио Плазма кекс, Крашову Домаћицу, грисине, штрудлу са смоквом и још много тога, родио се у месту са туристичких разгледница. Некадашње мочваре у долини Неретве данас су плантаже мандарина, тако да је и Петар Тутавац, изгледа, навикао да свуда где се појави од мочвара прави оазе. Његово име помиње се и данас у свим градовима где је радио.
Ништа што је направио није заштитио под својим именом, али је зато договорио компромис са Италијанима да се њихов кекс Плазмон, чија рецептура нема никакве везе са нашом Плазмом, али има са називом и обликом кекса, не продаје на нашем тржишту. И обрнуто. Са компанијом Дизни уредио је права везана за назив Бамби, који је заправо заштићен у Аустрији, а не у Америци.
–Ви сте, на срећу Пожаревљана, у Лесковцу дошли до неких размимоилажења са локалним структурама, тако да сте се преселили у Пожаревац и направили Бамби, па самим тим и Плазма кекс?
–Ја сам стално имао тај проблем што сам био успешнији од других и хтели су ми наместити један мањак од 30 тона шећера у Лесковцу, међутим није се могло зато што сам ја имао књиговодство на основу којег сам ја направио притужбу, где су генерални и финансијски директор Томе Костића морали одмах отићи у пензију. Дошли су други људи, а ја сам се после 4-5 месеци преселио у Пожаревац.
Тако сам се договорио са Мошом Филиповићем. Кад буде почео тамо да прави фабрику кекса да ја могу да дођем.
Ја нисам учествовао у куповини прве линије у Пожаревцу. Они су тада набавили линију са струјом на 220 В, а код нас је струја још била на 380 В. То је морало да се превазиђе, тако да је каснило отварање фабрике око годину дана до 1967. године у склопу и под називом Житостига.
Облик и назив Плазма кекса нису моји, а рецепт и технологија су моји. Као што сам направио грисине у Лесковцу, тако сам направио и Плазму.
Та рецептура коју су Италијани дали, коју ми је Моша донео за Плазмон, уопште нема везе са Плазмом коју сам ја направио у то време. Плазмон није имао соју, витамине ни минерале у свом саставу. Ја сам извршио комбинацију беланчевина биљног и животињског порекла у производу. И то је надградња. То није направио Плазмон.
А што је назив Плазмон – Плазма мали плагијат, ту сам ја после имао проблем и ја сам договорио са Плазмоном да ми можемо да радимо Плазму на Ју тржишту, а да не можемо да извозимо за Италију. Ја сам исто тако тражио да Плазмон не може да пласира свој производ у Југославији. И то је био договор.
Што се тиче Волта Дизнија, кад смо почели са фабриком, након 5-6 месеци ми смо увидели да фабрици треба дати име, јер назив Житостиг није адекватан за такав производ. Расписали смо конкурс за име предузећа где су гласала деца из целе Југославије. Око 30 – 40 хиљада деце је гласало и била је борба између назива Горан и Бамби. Тада је Горан за две до три хиљаде гласова водио. Ја сам отишао за Лесковац и са школама тамо направио да деца гласају за Бамби. За две, до две и по хиљаде гласова Бамби је освојио. И то је била моја прва, овако, једна провокација.
После извесног времена, један наш београдски адвокат је покренуо да нас тужи за назив, након чека се јавило представништво Волта Дизнија из Атине. Међутим, Волт Дизни није ту могао ништа, јер име Бамби није Дизнијево. Дизнијев је само лик, а назив је аустријски. Ми смо онда урадили опет компромис да један производ направимо као носиоца имена и тако плаћамо два процента. То смо плаћали око 4 -5 година и онда је то престало. Ја сам због тога направио један производ са кремом од тостоване соје који се звао Бамби 70.
То било уређено као нека компензација, тако да сам постигао два компромиса. И за Плазму и за Бамби.
Прва права Плазма је из линије изашла 1969. године. Све до те године то није била ова Плазма. И тада је ту било мало полемике, јер су два стручњака из Житостига хтела да наметну ту другу рецептуру, коју је Моша Филиповић донео, пошто сам ја као саботирао (са његовом рецептуром). Међутим, они нису успели ту ништа и написали су да нису за то и да они то не знају. Онда сам ја направио Плазму какву треба, и то је то.
Плазма је у то време имала све компоненте, сем колоидног гвожђа. Био је феро сулфат, уместо колоидног гвожђа, тако да је она имала мало другачији састав, за нијансу. То је имало свој посебан укус и мирис и није била слатка, зато што сам ја “ишао” са другим шећерима: са декстрозом, другим компонентама. Да буде мање слатка, да може више да се поједе. То јесте суштина Плазме, да она није наметљиво слатка. И није само Плазма. Ми смо направили Белвит кекс.
–Да, и Белвит је ваш?
-Белвит је мој. И још један “најјачи” производ на тржишту, а то је Кекс плус. Који је био намењен спортистима, са 32 компоненте, а Плазма има 22 компоненте. То је била комплекс храна. Наши ватерполисти у Сеулу су освојили златну медаљу. Да ли је то било зато што су носили са собом тај кекс и јели?
–Ви сте радили са колективом Бамбија као члан породице. Ваша супруга, која је радила тамо, није била привилегована. Оног дана када сте одлазили у пензију Бамби је плакао, а ви сте тада потписали папире за пакерицу Бакиног колача и отишли из фирме. Бакин колач је исто ваш?
–Ја сам морао да учим и бравара и електричара. Као директор да засучем рукаве. После су дошли школованији људи. Ми смо после имали доста добар кадар. Ја сам оставио тамо 64 или 66 шофера око 60 мајстора, много технолога, инжењера, службу одржавања…
Ми смо се развили у једну праву индустрију. Ја сам свако јутро у 7 сати имао на столу шта је јуче тачно обрачунато, шта је ушло, шта изашло, шта је потрошено и која је финансијска ситуација у фирми. Ја имам књигу написану ко шта треба да ради од чистачице до мене.
Поред свих услова које су радници имали у предузећу, Тутавац истиче и да нико није остао стамбено незбринут.
-Ја сам оставио 1.640 радника кад сам отишао из Бамбија. Никад за свог радног века нисам отпустио радника. Никад ми се није вратио радник у фирму да је био на Суду удруженог рада. Могу да кажем да је 99% било срећних радника.
Што се тиче Бакиног колача он је исто мој, али они су укинули његову производњу. Не знам зашто. Ту машину сам потписао, јер ја сам је ја и наручио. Она је требало да продужи трајност Бакиног колача са 8 на 60 дана.
–Шта су рекли странци, стручњаци када пробају Плазму?
–Казали су да је то производ број 1 у свету, према свом саставу и намени.“
Петар нити један свој производ није патентирао.
„То су била нека друга времена, када се знање није скривало него се делило.
Све што сам радио, све моје рецептуре и производи, рађени су под именом „Бамби технологије“.
Увек сам сматрао да све то припада народу, да се тако јача друштвена снага и углед наше земље на домаћем и светском тржишту. Била су то времена када су важила нека друга правила и односи међу људима. Ма мени је добро и овако, ја сам срећан човек.“
Петар Тутавац
Интервју урадио Саша Станојевић – РТВ Бисер, Пожаревац