Одломак из романа „Росна јутра“

Придигла је главицу. Погледала ме. Погледао сам је.
Тада је вредело умрети, али се није смело.
Све се у мени избрисало. Сва писма. Успомене. Маштања. Снови.
Тискали су се поменути уз неке не баш пристојне речи и један за другим клизили низ моју охолу прошлост каништавилу.
Свет је ишчезнуо, али се небо устројило у нас. Винуло настамо где је и време узело неплаћено одсуство.
Сели смо на један облак. Налактили се и гледали. Развучених осмеха. Облак се лагано љушкао.
Месец је обигравао око нас нудећи нас нечим топлим. Понудио нас топлом Божијом благодаћу.
Нисмо то могли да одбијемо. Исписмо је на екс. И засијасмо.
Пили смо из звезданих шољица. А Сунце је жмиркало. Али не од бола.
Горе не постоји бол. Жмиркало је од суза радосница.
Не верујете ми? А јес’ да мало звучи за не поверовати.