Након годину дана од издавања, промоција књиге „Ничији војници“ нашег суграђанина Жељка Пантелића биће одржана у Културном центру у Шапцу 31.05.2022. Уместо друга, шабачка промоција је тек 27 по реду. Жељко, међу шапчанима познатији по надимку Бунар, завршио је основну и средњу школу у родном граду и једини је кандидат у историји војног школства који је примљен и који је завршио Војно-техничку академију после три разреда средње школе. После петогодишњег школовања у Загребу произведен је у чин поручника, са звањем дипломираног инжењера саобраћаја, а прво место службовања био му је Ауто-наставни центар у Славонској Пожеги где га је и затекао грађански рат деведесетих. Један од ретких који су преживели пакао Добровољачке и најзаслужнији за то што борба, храбрости и јунаштво голобрадих младића, напуштени од свих, неће бити заборављена.
Kaжу да истина кад тад изађе на видело – ни после тридесет година нема одговорних, немамо разумевања за жртве и признање злочина, али захваљујући вама сада бар имамо истину. Због чега баш сада и зашто сте на све ово чекали толико дуго?
Књига је изашла из штампе средином прошле године, после седам година истраживања и писања. Мислио сам да ће такву књигу написати неко други, било по службеној дужности, било да се професионално бави тиме, али када сам видео да је превише времена прошло онда сам ту незахвалну дужност на себе преузео ја.
Зашто је писање трајало тако дуго? Више је разлога за то, али првенствено је то незаинтересованост државе, јер у Србији не постоји централни регистар везан за те догађаје у ком би била наведена имена и подаци оних који су у том времену као припадници ЈНА били распоређени на дужностима у Сарајеву, па самим тим не постоје ни подаци о погинулим, рањеним и заробљеним. Када сам то установио 2015. године сам се обратио Тужилаштву за ратне злочине са захтевом да ми се издају копије изјава дела војника и старешина из пука, које би ми значиле у поступку даљег писања књиге, а које је Тужилаштво преузело од Војног суда у ,,Случају Добровољачка“.
Иако су ми у Специјалном суду за ратне злочине у Београду обећали да ћу изјаве добити те изјаве никада нисам добио, због чега сам се Тужилаштву поново обратио 2018., када сам добио директан одговор да ми се не може изаћи у сусрет, јер је ,,истрага у прекиду“. То што је ,,истрага у прекиду“ и после 26 година од дешавања, због чега јавност не може бити упозната са злочинима у ,,Случају Добровољачка“, довољно говори о заинтересованости државе за истину на овим просторима.
У међувремену сам преко друштвених мрежа и разних форума тражио саборце из пука и остале директне учеснике тих дешавања, као и све податке на интернету до којих сам могао доћи. Када бих нашао неког он би имао контакт од другог и тако сам с временом пронашао директне учеснике у догађајима у којима ја нисам био физички присутан, тако да је све што је у књизи написано написано је из прве руке, а не из препричавања некога ко није био директни учесник. Било је ту људи који су ми својим сећањима много помогли, као на пример преживели диверзанти са Скендерије, а било је и бивших старешина из Команде 2.ВО које су ми рекле да о тим дешавањима неће да разговарају и да их не зовем више.
Ипак највећу захвалност дугујем Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске (РЦИРЗ), који ми је дозволио увид у преко 500 страна прикупљене документације у вези ,,Случаја Добровољачка“, тако да је део изјава директних учесника тих догађаја по први пут доступан јавности.
То су неки, како бих рекао, објективни разлози. Субјективних такође има више, али главни је то што сам после саобраћајне незгоде 2011. остао тежак инвалид, када ми је лева нога ампутирана скоро до кука, а лева рука остала без дела функција, тако да ми је тај хендикеп умногоме отежавао кретање, а самим тим и потрагу за лицима чије су ми изјаве требале за књигу.
Овде посебно треба напоменути да парница против осигурања за накнаду материјалне и нематеријалне штете ни после десет година суђења није у потпуности завршена, иако у незгоди није било учешћа моје кривице, тако да је и то био огроман притисак под којим се требало концентрисати на писање. Наравно да је књига могла бити написана брже, али ако се у обзир узме чињеница да ја по вокацији нисам писац, као и притисак под којим сам писао, онда и тих седам година сматрам успехом.
Иако је прошло толико времена књига је пуна детаља као да се све то недавно десило. Како је било проживети све те догађаје поново? Верујем да емоција коју носите није ни имало пријатна.
Писање овакве врсте књиге је изузетно мукотрпно, јер сте стално окружени смрћу и негативним сећањима, пошто људе морате вратити у време када су били у ратним условима, рањени, заробљени и малтретирани, а да не причам о разговорима са родбином оних који су убијени. Не дао Бог никоме да родитељима мора да саопшти да им је дете које су послали на редовно одслужење војног рока здраво и право убијено док је седело у возилу или док је лежало разоружано на асфалту, а камоли да их после 20 или 30 година поново пита о свему томе.
Не може се речима описати та туга када вас неко од родитеља или ближе родбине пита да ли и после толико времена имате ,,нешто ново“, са потајном надом да им је син или брат још увек негде жив…Иако би многи у тим случајевима дигли руке, као што и јесу, сматрао сам да је такво сучељавање неопходно како би се написала аутентична прича о тим догађајима, јер нисам хтео да напишем ништа из ,,друге руке“, а камоли треће.
Најтеже је бити пророк у свом месту, кажу. Пуних годину дана је прошло од објављивања књиге и после много градова у региону и широм Србије на ред је дошао и родни град. Да ли то значи да није било разумевање или је тема некима још увек болна и …
Замисао је била да прва промоција буде у Источном Сарајеву, јер смо тамо и настрадали, а да следећа буде у мом родном граду. Међутим, иако сам више пута покушавао да закажем промоцију у библиотеци и Културном центру, то се све до сада није десило, па је, уместо буде друга, промоција у Шапцу 27. по реду. Оно што су ми директори као образложење говорили били су неки несувисли изговори и ,,процедурални проблеми“, из чега сам закључио да се иза тог неодобравања крије нешто друго. Осим мене покушавали су и неки други да ургирају како би се промоција заказала у ове две установе културе, јер су, као и ја, сматрали да оваква књига то заслужује, али ни они нису успели да пробију ту блокаду, што само потврђује да се није радило о недостатку термина, већ о некој политици која се увукла у све поре друштва.
Књига је сјајно прихваћена сви извештаји које смо захваљујући вама добијали говоре томе у прилог, какав је ваш лични утисак?
Утисци су више него позитивни, иако се за књигу о рату не може рећи да је лепа и лако читљива. Овде се мора нагласити да је књига далеко боље примљена у Републици Српској него у Србији, што је и разумљиво, јер је однос према култури сећања тамо и овде другачији. Довољно је напоменути да је у Републици Српској књигу штампао Републички центар за истраживање ратних злочина, значи републичка институција, док сам књигу за територију Србије штампао о свом трошку као ауторско издање, јер ниједна од пет или шест издавачких кућа које сам контактирао није хтела да штампа књигу.
Где се онда може набавити Ваша књига?
Књига се у Србији може купити једино у књижари ,,Театар“ у Зрењанину и на промоцијама, а наручити се може преко контакт форме на www.bunarblog.com и преко сајта www.vojnaknjizara.com, јер исте оне издавачке куће које нису хтеле да штампају књигу касније нису хтели ни да врше дистрибуцију преко својих продајних објеката. У Републици Српској књига се продаје на више пунктова.
Знам да је било веома емотивних и потресних тренутака и људи који су вам на промоцији признали да је ваш живот био у њиховим рукама…Да ли би сте поделили неку од прича са нама?
Многи који су прочитали књигу писали су ми како су били емотивно потресени описаним судбинама, чак су и некадашњи борци који су доказали своју храброст на ратишту говорили како су на одређеним местима плакали, али је био и тренутак када је човек на промоцији у Кули рекао да ме је он онесвешћеног вукао у шаторском крилу из подрума где сам био пребијен, и да је тек доласком на светло у салу ФИС-а где су били остали заробљени, видео колико сам унакажен од батина. О утисцима оних који су књигу прочитали и причама са промоција могла би да се напише још једна књига, практично књига о овој књизи.
Поново су актуелне неке оптужнице да ли је ово само још једна фарса како би се опрале поједине политичке биографије или је ,,светло на крају тунела близу“ и да ли то значи да ће кривци бити приведени правди?
Међународни тужилац Џуд Романо је 2012. и поред неколико сати видео материјала, десетине сати звучних снимака и неколико хиљада страна документације обуставио први поступак у ,,Случају Добровољачка“ због ,,недостатка доказа“, што је било чисто изругивање правди и жртвама. Чуо сам и приче да је то урадио на крају мандата за одређену своту која му је уплаћена на рачун. На иницијативу малог броја људи поступак је поново покренут 2018., а оптужница је подигнута буквално на тридесетогодишњицу злочина, пре неких месец дана, и надам се да је моја књига бар мало томе допринела.
Пошто је ,,Случај Добровољачка“ и раније служио за политичка поткусуривања између Србије и БиХ (сетите се привођења Ејупа Ганића у Енглеској и Јована Дивјака у Аустрији) лично сматрам да ће кривци за почињене злочине поново избећи руку правде.
За сам крај како се неко ко није по вокацији писац снашао у овој улози? И шта је то што у наредном периоду можемо очекивати када је у питању ваш списатељски рад? Да ли још нека истина чека да угледа светлост дана?
Према реакцијама веома добро, јер се то што нисам успео да одвојим историографски од аутобиографског дела испоставило као добитна комбинација, пошто људи више воле да читају аутентична казивања из прве руке него романсиране описе оних који су за та дешавања само чули од других. Што се писања тиче најжалије ми је што не стижем ништа на свом персоналном блогу да напишем већ пар година, а он ми је био одскочна даска и издувни вентил. Знам да ће неко помислити да је то само изговор, али једноставно немам времена од обавеза око књиге.
Сам примам наруџбине, пакујем и шаљем књиге, осим ако не ухватим сина да их однесе до поште, сам водим евиденције, припремам промоције и одговарам на коментаре читалаца…Тренутно завршавам прикупљање материјала за друго, допуњено издање, којим ћу, надам се завршити причу око ове књиге, а за неку следећу ћемо видети. Имам у плану да напишем књигу о том мом транспортном воду и почетку рата у СФРЈ, али, ако и дође до тога, то ни у ком случају неће бити оваква врста књиге, јер књига у којој морате пазити на свако име, на сваки датум и место, како вам непријатељска страна не би оборила наводе, једноставно исцрпи сву животну енергију из човека.
Тренутно се ради превод књиге ,,Ничији војници-у сарајевском паклу 1992.“ на енглески језик, у плану је и превод на руски, тако да ћу се потрудити да се истина о тим дешавањима из 1992. прошири и ван граница Србије и Републике Српске. То је мој допринос истини и култури сећања на овим просторима, а надам се да сам тиме другима дао снагу да на папир пренесу своје исповести из ратова деведесетих, јер то написано остаје као путоказ за следеће генерације како не би понављали грешке из прошлости.
Ненад Крстић