„Нека чека Цеца; светско, а наше!“

Дошла ја са Ацом да једног сунчаног октобарског дана присуствујем хору доктора, јер хвала Богу, нисам пацијент; тешко бих на ред стигла од млађарије. Диригент др Небојша Кнежевић, председник америчког друштва доктора њихових и наших „Дружетић“. У Америци, то цео свет зна, цвета српска култура, а он слухиста, па га обучили нашим песмама. Руку на срце, доктор би могао добити ангажман код „Лиле“ кад се врати у домовину. А кад запеваше доктори од анестезиолога до психијатара, као да друштво доби наркозу, требало је чути те гласове непригушене белим мантилима. Могли би ојачати примања да су тимски посетили Госпојински вашар.

Доктори са „бомбашима“

Усијање је расло, иако музика нема на репертоару ни Северинин „Гас, гас“ ни „Михајло, Мико, Мики“, ни Шабановог срца што дели време на пре и после ње; куд ће им душа! Окупација Цеце, преовладале губитничке песме, џаба коучи, исцелитељи и психотерапеути.

Женским невинашцима љубав дође више као милостиња од мачо заводника. Више се нећу чудити као раније што ученици Уметничке калиграфски трукују цитате из песама српске мајке, оно кад под нама тло пуца, па како је која изгубила сваку од љубави свога живота, па ко је кога напустио, ама срце да ти пукне од јада; прописано у тим песмама шта је срећа и шта сугестивна музика, што би домаће наравоученије рекло: „Заведе ме, мајко, момак лош/ заведе ме тај женскарош!“ тј: „Нисам крива, комшије су криве…!“

Срећом, Гога зна за јадац па лепо отпеваше понеку далматинску тако да скуп доби међународни значај па ми паде на памет да би пројекат могао добити средства из градског буџета. За столовима све сам интелектуалац полиглота па визуализовасмо како „небо земљу љуби“ док тамо неки наочити плавојадрански јужњак срећу назива именом вољене. Било је ту, не велим, још добре музичице, нпр. „Ма баш је добро видети те опет“ (Не рекоше ‘Небојша“!) „…ставити руке на твоја рамена’ (Руке?)… Поред међурегионалног западнобалканског, било је нешто и нашег шабачког мелоса, оног кад ми Циганка гата на трави, па понуди травку побрљавку од које драги полуди, па ја онда имам среће у љубави да ми дође, не смем ни да кажем шта.

Истина, не би оне наше „Казуј крчмо, Џеримо“, али Гога баш уме да се сети и добаци нам тонове и лепе речи пуне љубави, како је неко некоме преко потребан, како неко тугује, има и за чим: „Жалим што се нисмо волели још више!“ Какав је то секс морао бити кад је вредан незаборава, кад брише и простор и време! Мајстор је вероватно остао без аваза, ћутањем без граматичких грешака допунио утисак.

Распиштољили се весели доктори кад запеваше како неки веселник заволе кафанску певачицу, ваљда била лепша од колегиница. Преко пута седела докторка психијатрије, „Дејанова жена“, понеко је зове и Биљана. Јесте лепа, али шта ако је спопадне професионална деформација, наставила бих провод на другом месту! Па сам се довела памети, иначе бих наручила неку ласцивну пуну живота, нпр. ону традиционалну, „Казуј право, шикаро зелена“. Уместо тога, понудила сам Дејану спреј, да се брани од жена, али га није прихватио, ваљда неће да се брани, иако му госпођа лепа као да није докторка.

Прозовем Ацу да фотографише пун сто (Каже се астал!), коме само ножице што се нису искривиле од немаштине у Србији, да се забележи како овде нема смрти од глади. Треба забележити и допринос медицини, да се на прокаженом Балкану не умире од болести него од смртА, јер сви знају да „Здравље на уста улази.“ Та ромска народна лепо каже да је бели мантил непотребан, што је дало крила Аци и мени, малим бомбашима; били смо једини присутни који нису школски другови наших доктора у Шапцу и Америци па се бавимо интегративном медицином, јер ова официјелна ништа не зна; све их на факултету погрешно научили.

Око нас су као анђели чувари лебдели конобари, па како која чаша, све мање стресирања од њихових униформи као у комуналаца. Показало се тек касније да нису љубазни избацивачи него домаћини за сваку похвалу.

Астал прича своју причу

Кад малодушни оду, у здравој кафани настане народно весеље. Исповедаоница добрих душа, као црква, Боже ми опрости! Први утисак, да сам окружена лекарима, а нисам болесна, уз запрепашћење да у кафани нема мојих ђака, можда гости и особље нису ишли у школу… дакле почетна нелагода градира до успешног Себирадог Себирадовића, узраста као актуелне приче о буђењу, самољубави и самосвемоћи, чак до метафизичких појмова, душе и кровног Духа, али… али, зависно од властитог избора. Који само ретки умеју да шапну златној рибици. Овај живот јесте као река, бирам песме са поруком да нећу ни да тугујем ни да болујем.

Хоћу да ми требају „јарани, жене и кафане“, па да не кренем на параду поноса, јер нема даље. Шта је живот, „…пар корака, мало туге и мерака.“ Добацује Аца : „Ево ти наслова!“ Цифрам се у себи, јесте паметно и достојно да умреш од лепоте ако си ишта разумео, али неписмено. Како то да радим кад сам Небојши поклонила књигу, да види како сам паметна и лепа у педесетим, а докторки Павловић сугерисала неколико ласцивних предлога добрих за праксу, кад ме већ око два по поноћи почело стизати хладно пивце; све за љубав! Предлог имам! Нека отвори психијатријску ординацију у кафани, јер: „Вратићу се у ову кафану!“ Хеј, докторе, срећан сам човек што си такав весељак! У кафани све сексипилно, ваљда се дигне либидо (Шта сте помислили?); мудрост би докторка „Дејанова жена“ могла да објасни ономе ко није глув код ушију.

Да вам причам о Јанковој причи, песмом да кажем: „Вратићу се у ову кафану…“ Дођите и ви, другари великог срца и спасите се збрке разума бар до позног часа једне вечери! Размишљам о нашем шабачком Американцу, доктору Небојши Кнежевићу, и паде ми на памет реклама из неког времена: „Нека чека Цеца; светско, а наше!“

проф. др Анђелка Лазић

One thought on “„Нека чека Цеца; светско, а наше!“

  1. У кафану идемо да бисмо продисали од паметовања једносмераца чија глава је за четири ноге. Само је један интерес, позитивна вибрација без вибратора. Кафана је спасилац романсе. Веровали или не, кафана је и да и не: пијаца, као на Интернету, избор је Ваш. У њој се таложи хаос себе, навиру иницијативе и храброст да се покаже љубав. Непоцењивачке процене овог места приближавају га – цркви. Заједничко им је да су исповедаонице и места која чине и формирају атмосферу у њима људи; то су институције живих. Јесмо ли кад били у бањи зароњени у лековито блато? Парадокс значи живот сам. „Како год да се окренеш, д… ти отпозади“, зато: „Играј, певај, весели се и на живот …… се (допуњаљка покојне мама Данице)!“
    Кафана је кружна институција, обједињујућа, креативна, дом здравља, истина. Благо докторима и професорима који се усуђују да посете овај микрокосмос живота у коме смемо да будемо болећиви, рањени, заљубљени, напуштени, осетљиви, бахати, тајанствени. И црква и кафана су харизматичне, богом дате онима који још могу да воле, растерећујуће за сентименталне луде каква сам била и остала, енциклопедијско знање, свезнање. Зато је мама и говорила за тату кад загине у кафани: „Био у цркви, да се помоли Богу, да му да памети!“
    Предлажем, поштени нека иду у кафану, лицемерни у цркву ако је поп леп и ако лепо пева. Колико би зарадио тек, да свира ћемане, питао се Цига. Не делимо места на на прокажена и освештана, за исте су људе, твоја је намера, држиш даљински и одлучујеш да ли ћеш уопште укључити ТВ. Ко шта тражи, наћи ће. Пошто верујем у Бога, а не у попа, опет ћу закуцати на кафанска врата да се прикључим добром друштву доктора без белих мантила, налијем се Б витамином из пива и запалим цигару јер месо димимо да се не поквари па тако: „Ко пуши, умреће, ко не пуши – и пре ће!“
    Хеј, Дејане! Џаба што имаш изграђен укус па ти сојка згодна, жене ће ипак гледати поред ње, у тебе!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *