ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГА: „Између два (ш)ума“ и „Ветровитим пределима ума“, аутора Бранке Тодоровић и Стевана Тодоровића
Оно што ти живиш, то су само речи – из санскртског речника
Свака људска васиона не би била ништа без тог сна од речи и значења, не би учинила ништа, нити би ишта ослободила. – из Четири споразума, 202.
Песнике не треба тумачити него читати, разумети и кроз живот настањен уметношћу корачати као песник издвојен из олује. Сврховито је у неудобности материје открити себе као уметника живота, па за откуцајем властитог срца, као Аријадниног конца, с напором стизати до творачке светлости, док се не разбије у потпуној свесности записане страствене речи. Песник пева оно што живи, свестан процеса који даје живот сну.
Креативци различитих карактера, а истог презимена, Тодоровић, давно крећу стазама оригиналних прилагођавања и компромиса ка средишту колико властитог толико посебног света, јер уметност није ограничена простором и временом, него је инспирисана доживљајем. Она настоји да приступи најдубљој пећини, па да шикне као лава у висину, разбацујући око себе усијано камење и пепео.
Бранка и Стеван стигли су до раскршћа међупростора. Граница је омеђена новом заједничком збирком, с једне стране Бранкином поезијом Између два (ш)ума и Стевановом, с друге стране књиге поезије, Ветровитим пределима ума. Презиме аутора је заједничко – Тодоровић, као сам циљ и мотив поетског путовања. Према низу задатака и искушења смештених у маленој речи, они уморно одмахују руком, па Бранка прети да није спремна да крене до глечера највишег врха, заварава себе и читаоце да остаје успут, у планинарском дому. Иако говори о овој заједничкој збирци као завршној, уверена сам да је до њеног објављивања истрошила још једну оловку, и попунила део свеске тек неким стиховима, онако успут, као резултат принудног остављања трага на белом папиру.
Не постоје оазе које уметничке душе неће напустити. Трагача копка тај целовити нови свет чија блага чувају моћни змајеви наших највећих страхова. Мењају нас недоумице због којих се не уклапамо у материјални свет. На таквим путевима могу процветати само пустолови у освајању нових перцепција. Нова свест, ново конструисање посебног света, оклеваће и двоумити се с неповерењем у могућност остварења, све док творац не крочи ногом у најдубљу пећину суштине бића надомак руке.
Реорганизација у којој је слично ранијем поетизовању стварности само усмеравање пажње ка квалитету властитог израза, домету усклађености поетске речи с еквивалентне доживљају живота, обавезно нас поведе преко ничије земље. Нема завођења, свет мора бити сасвим нов, никада и нигде виђен до у надахнутом, до танчина аутентичном стиху, коме је кумовала интуиција, та лудоглава и невина способност, неталентована за прилагођавање нужности и закону културе.
Судбоносна је веза уметника ствараоца и остварења: узајамна, откривалачка, градитељска, наслућивачка, предвиђачка, пророчка и, на крају, нераскидива и дијалектичка. На свом развојном путу песник упада у клопку везе, која је истовремено и мучитељ, и исцелитељ, и савезник, чак услов за опстанак холистички усклађеног идентитета по мери ствараоца и створеног. Неко одлучно ушета у пећинску радионицу, рушећи пред собом антагонизам, апсурд, наруга се нихилизму и свим функцијама искушења материјализованих у препрекама и изазовима. Песник до циља корача борећи се на живот и смрт са обманама културолошке, психолошке, нарочито семантичке природе. Тако остаје будан пред наметљивим, глупим и бесмисленим правилима. Претходно искуство је нова пропусница за улазак на непознату територију обећања и самопотврђивања: ништа се није десило узалуд у привиду прошлости.
Допуштење за улазак у поезијом посвећен свет платили су и Бранка и Стеван упорним залагањем за осмишљавање дрворезбарског и клесарског заната на материјалу метафорике. Не знам колико је ко од њих двоје открио заобилазница и метода за савладавање препрека и отварање нових питања на претходним недореченостима. Како год, боја /дуга, спектар, калеидоскоп, призма/ сваког новог света различита је од претходне, као што су правила и вредносни системи у различитим културама. Збирку песама стварала су два различита ума. Сан је усаглашен, компатибилан, са сањачем.
Тежак задатак је пред творцима збирке, наставак поетизовања непоетичне егзистенције. Биће весело на промоцији, тачки стављеној на песме рођене у прошлости. После три тачке на крају недовршене мисли настају мучни успони по вишим глечерима. Свако ће сам морати да се одупре и не преда. Мисли и емоције треба довести у равнотежу, крхко самопоуздање ублажити скромношћу. Опасност вреба хистеричну усхићеност, а усамљеност песника је типична, рањивост подразумевана. Уверење о искуству емоционално-рационалним кључем обратиће се општем људском нерву, нудећи неисказива разграната решења куд и камо животнија од симбола као неадекватног посредника.
Бранки и Стевану никада неће бити примамљиво марширање на територију оног другог. Према поезији коју пишу неће се понашати као родитељ који не прихвата чињеницу да му је дете одрасло и зрелије. Одавно су створени услови за наставак поетске пустоловине. У највеће изазове иде се сам. Визије и снови уредиће разбацане креснице успутно забележених надахнутих сентенци. Место драматичних животних и књижевних компликација освајаће мир пристајања на датост, уместо искушавања спремности да се тананим поетским ткањем настави сабраније, и ефикасније по новооткривеном, непознатом терену смисла. Када падне последње зрно у пешчаном сату, самопоуздана креативна реч осликаће идентитет и несумњиви интегритет два поетска бића различитих сензибилитета, чија позитивна анима ће добронамерног читаоца нове књиге песама провести кроз најмрачније лавиринте духовности одмереним ходом од стиха до стиха. У преозбиљном и неуравнотеженом материјалном миљеу, лични поетски свет биће и Бранки и Стевану прилика за бег и опуштање.
Песник не може да избегне судбину суочавања живота и смрти, континуирано у ентропији творевине клија нова идеја, окупира креатора и надилази претходну креацију свежом инспирацијом. Песник се рађа и траје између сенке и светлости. Једном песник, увек песник. Страствени сањари додирују све светове. Певање је неминовно да би се стигло до сржи парадокса, тако да нова засебна или заједничка књига песама може почети да се уређује.
др Анђелка Лазић, проф.
на дан посвећен
Ћирилу и Методију, 24.5.2024.
Петак, 24. мај 2024.
у 20 сати, башта Културног центра.
О књигама говоре: проф. др Анђелка Лазић књижевни критичар,
Аца Видић главни уредник издавачке куће „Интелекта“, аутори.
Музичка пратња: Стеван Јовић, гитара.