Музичка терапија у Бањи Ковиљачи

Када се нађете у Бањи Ковиљачи, шетајући парком у сутон чућете како до вас допиру прелепи звуци песама које волите, а које су остале заглављене негде далеко у прошлости. Сетићете се златног доба музике, великих фестивала који су окопљали целе породице испред малих екрана, групе „Макадам“, Мирјане Беширевић, Силване Арменулић, Мире Косовке, Наде Обрић… Можда вас тај звук и та емоција која се у секунди пробуди „повуче“ да кренете путем Кур-салона пратећи тај звук. Можда то буде и Бесаме мућо (Besame mucho), можда „Фрајле“, Македонско девојче, Калино моме или вам се учини да чујете звуке таласа мора сунчане Далмације уз групу „Магазин“. Помислићете на трен и да сте на тераси неког медитеранског хотела. А можда вам заигра срце од мерака када чујете Халида, па пожелите да севдалишете и да „Миљацка мостове однесе, да се напијете „хладне воде са Романије“ и да проверите „јел Сарајево где је накад било?“. За та осећања и времеплов ћете касније аплаузима, а неретко и са сузама  захваљивати Милици и Груји који вас својом магијом, пристојношћу и срдачним осмехом воде путем успаваних емоција многих од нас. Оно што је сигурно је да нећете остати равнодушни. Бања можда лечи тело, али Милица и Грујо својим песмама лече душу . Њихова терапија је убедљиво најделотворнија од свих.

МАЛО НАМ ЗА СРЕЋУ ТРЕБА

За Кур-салон у Ковиљачи знају сви здравоболесни бањски гости, а и они успутни који би да се забаве, јер погрешно разумеју први део сложенице ‘курсалон’ па их реч не асоцира на примену терапије него на еротско дружење. Тако се искупе сви они којима је ‘мало остало’ па ‘док су нек су’, доста су живели за своје потомство, жртвовали се – заслужили су да се мало опусте и забаве. Није, брате, ‘ни њихов усуд иш’о само од кујне до штале“. Болнији него када су били тридесетогодишњаци, далеко од снајки и досадних брачних сапутника и сапутница, овде су слободни ‘к’о птичице на грани’.

Пензионерке пред излазак доведу у ред сваку преосталу длаку на глави, укочиле се фризуре из шездесетих, напирлитају се и окаче златни накит, да се види да нису било ко, иако седе у кафани. Господа уредно испегланих панталона у пастел бојама и са краватом или у унуковим фармеркама и дуксу, приборавила где жига а где пробада па се исправила и забацила у столицама присећајући се фармерица из Трста и свега оног што је било мнооого боље. За понеким столом млађи свет, свак кврцка по свом мобилном и прича, гледајући у телефон уместо у саговорника, како данашња деца не знају за игре дружења и покрета као наша генерација, јер су их преузели медији.

Кад у Кур-салону у Бањи Ковиљачи имате задовољство да слушате музичке извођаче, Драгана Грујичића „Грују“ и Милицу Пантић, па баците поглед на госте, јер зашто сте дошли ако нећете пиљити у ‘туђу авлију’, запитаћете се: ‘Зашто?’, ако око себе видите осујећене погледе људи, који мисле да им се срећа, неправедно, не осмехује. Ту крхку биљчицу не примећујемо, иако је верни пратилац и ту је – тик уз нас, као Анђео Чувар. Велики его персона ‘јадан ја’ грубо заклања видике онима који су се највише на свету напатили, упорно тврдећи да живимо у култури без садржаја, уместо да учествују у креирању садржаја, као Милица и Груја.

Уз њихове емотивно обојене песме није тешко пажњу преусмерити на сад и овде лековите атмосфере кафане, као неофицијелне исповедаонице и дружионице. То је утабана стаза, која мења постојећи духовни смер навике пребукиране неписаним правилима ка креацији, којој је лицемерје непознато. Кад Груја и Милица запевају, утекне у октобарску помрчину људска склоност за обесмишљавањем, оживе чежње и промашаји из прошлости, отворе се очи за сврховитост видљиву у свакој твари и души велике творевине.

Песме Миличине и Грујине носе две противречне поруке, као и сами живот уосталом, као и кафански гости култног места у Бањи Ковиљачи у коме су се сплеле, памћења вредна, древна и модерна култура. Песимистичне су поруке столетног симбола добре забаве, Курсалона, дара наших краљева, због наметљиве улоге новокомпонованог мелоса, чија продукција цвета захваљујући многим конзументима осрењег укуса. То су и најгласнији критичари, који као да не знају да једним кликом на даљинском мењате опцију програма. Било како било, музичке могућности Миличине и Грујине отварају сасвим нову визуру – да уметност може дати увек шири и оригиналнији смисао па они песме изводе каткад сугестивније од аутора. Ове музичке инсталације мобилише публика тако да флексибилно постају групни метод за излазак из монотоне рутине свакодневице.

Круг, универзални симбол животног циклуса (циркуса!) и свега што постоји, као веза између духовног и материјалног, омогућује конструктивне спојеве микрокосмоса с макрокосмичким идеалом, па бар за драгоцени тренутак запливамо у усклађеном систему свемира, ми појединачни системчићи. Поред гостију који су се понашали ‘као некуване ноге’, јер их још нису обавестили да су мртви, два стола су расипала срећу и задовољство око себе. С поносом ћу се похвалити да су баш нас позвала браћа Босанци за свој сто па смо наставили да се заједно радујемо животу и испланирали поновно виђење у нашем граду, Шапцу.

Отвориле се очи и уши као подсетник на оно што већ знамо, да с разлогом постоји свако од нас, свако другачији каменчић мозаика усклађене  целине. Душа и емпатија су пут ка Човеку, а капија до сврховитости времена и простора отвара се на таласима тонова. Тата је говорио: „Срећо моја, још си ти анђео…“ кад мисли да нисам спознала тежине људских представљања. То личи на оно Јанково: – Још си ти млад и зелен, учо, не познајеш село и сељаке.“ Тате више нема, као ни Ацине маме, а ја, усаглашена са собом, нисам од оних који ‘се крсте на сваком ћошку’ па сам у школи професор, а у кафани тражим мерак и мераклије. Стварање позитивне атмосфере  зависи од присутних, избор је наш, а Милица и Груја су нам на располагању, као скупоцен зачин у креирању музичког укуса каквим Курсалон у Бањи Ковиљачи може да се подичи.

Само нешто даље, у Доњој Борини, нашло је наше друштванце уточиште за рајски одмор у бунгалову Рибљег ресторана STELLA (У Вуковом крају сви пишу латиницом!). Уз камин и изврсну храну, на путу оивиченом георгинама и мушкатлом, посматрали смо јата патака на Дрини и Аца је закључио да му, сем тог бунгалова, у животу ништа више није потребно. Сложила сам се!

Рећи ће малодушни и лажљиви да је неукусно што величам кафану, а ја мислим да поштење (Шта је то?) не гарантује институција; сваки простор могу да оплемене људи. Браћа Босанци, Љубица и Зоран, Аца и ја, доживели смо чишћење без терапије.

Дружење са Милицом и Грујом смо наставили и сутредан уз јутарњу кафу на обали Дрине, у бајковитом амбијенту Ресторана Стела у Доњој Борини о којем смо вам писали раније. Очигледно да је терапија музиком била успешна, али смо остали жељни и ускраћени за разговор са дивним уметницима, а пре свега дивним људима.

Грујо: „Музиком се бавим зато што је волим и цео свој живот сам посветио музици, ваљда се то и види по томе како радим свој посао. Много сам жртвовао за то, али се не кајем. Бог ме погледао, па сам срео Милицу“ – прича нам Грујо кроз осмех.

“Четрдесет година радим овај посао, никада ништа друго у животу нисам радио осим свирке. Са тиме сам кућу направио и децу одгајио. Бирао сам репертоар, бирао места где ћу да радим, нисам хтео да по сваку цену радим, и за веће паре сам одбијао свирке, зато што сам сматрао да то није оно чему ја тежим и оно што волим. Сутра бих напустио музику ако бих морао да свирам све и да свирам свуда. То Вам озбиљно кажем, и после толико година рада бих напустио све да је тако. Стварно могу да се захвалим Богу што сам срео Милицу, било је суђено, ваљда, да се се сретнемо и од тада, да нема ње, вероватно бих ја и напустио давно ово.
Желео сам увек да свирам, али нисам хтео да свирам по сваку цену. Стицајем околности, пошто сам био добар ђак, родитељи ми нису дозвољавали да одмах почнем са музиком, нису ми дозвољавали да одем на Академију, морао сам у гимназију, па на факултет. Е, на факултету, уместо да идем на предавања, ја сам почео да идем по ресторанима, да слушам музику и јавила се поново та љубав. Хармонику сам у гимназији био и заборавио где је, али ми је жеља била да станем на бину и да свирам једног дана. Морао сам да напустим факултет и побегнем у војску, да ме отац не убије. То сам испричао да би схватили колико волим тај посао и колико сам и дан данас посвећен том послу. И дан данас, мој радни дан је минимално 4-5 сати за клавијатуром. Можда некада прескочим, не одрадим, али зато понекад свирам и по 10-12 сати, тако да је неки просек ту негде око 4 сата и мислим да без рада нема ништа. Издржава се зато што још увек има људи који слушају музику и онај аплауз ми много значи, значи ми и бакшиш нормално зато што од тога живим, али ми психички много више значи аплауз када завршим са „Лаку ноћ свирачи“ (последња песма сваке њихове свирке), када гости устану и аплаудирају. Мислим да мало музичара са тиме може да се похвали данас у поплави свега и свачега. Док има тога, бавићу се тим. Кажем Вам, већ сам био на ивици да ово све покварим, да оставим, зато сам дуго и радио сам. Када сам срео Милицу, има томе једно 17-18 година, онда се све окренуло и то је било то.“

Видео: Калино моме

Милица: „Ја сам првенствено почела да певам зато што волим, док не видим шта ћу у животу да радим, чиме да се бавим. Пошто нисам уписала факултет, дошло ми је до презасићења у средњој школи. Сматрала сам да не могу учити, а нисам хтела да коштам родитење и да губим време, тако сам кренула да радим све док не наиђе нешто друго чиме бих се могла бавити. Тако су пролазиле године и онда, када сам видела да може да се споји лепо и корисно, посао који ме испуњава, више нисам имала жељу ништа друго да радим. Дешавало се да сам долазила у ту фазу да прекинем да радим, да више нисам могла да издржим окружење, притисак колега, пијаних и навалентних гостију. Правила сам паузе, па сам се поново враћала послу, после неколико година рада упознала сам Грују и када сам почела са њим да радим, онда је то било нешто тотално другачије. Када смо почели да радимо, ја сам онда видела да је то то, да могу да певам оно што волим, репертоар који волим и на начин на који мени одговара да радимо. По многим аспектима се слажемо, по репертоару, по погледу на живот у свим аспектима. Нисмо материјалисти ни једно ни друго, волимо тај посао и радимо га првенствено из љубави. Родитењи су ми на почетку свега бранили да певам, међутим успела сам се изборити против тога и не кајем се ниједног момента што сам то урадила. У међувремену сам завршила и Високу школу за васпитаче у Шапцу, јер је и то неки посао који мислим да бих могла да радим у будућности, чисто да бих се због неких околности могла бавити још нечим у животу, али немам намеру да прекидам ово докле год ме глас служи, и здравље. Ово ме испуњава, дођем често на посао болесна, лоше ми је, али када устанем да певам, када видим како људи реагују, како су они испуњени тиме што ми радимо, све ме болести прођу.

Видео: Кур-салон (микс песама)

Репертоар бирамо првенствено по својим жељама, а на послу обично пратимо реакције људи и видимо како људи дишу, на шта реагују, па на ту страну кренемо и ми, под условом да се слаже са нашим погледом на посао.Свирамо наравно и оно што траже, ало то нисмо ми, ово испуњава нас.“
Грујо: „Свирамо преко 3500 хиљаде песама, то знам зато што има списак на лаптопу, огроман репертоар. То су и гости приметили. Ја рецимо, никада не знам која ће бити следећа песма, за разлику од других бендова који имају списак, редослед и гости који их слушају чешће знају која ће бити следећа песма. Знам само прва песма која ће бити, да се мало распевам, имају 2-3 песме са којима ја почињем и 2-3 песме са којима она почиње, после тога где нас однесе талас.“

Надовезује се Милица: „А свако вече нас носи пут на другу страну. Људи који су ту, па нас прате, коментаришу да им се више свиђа репертоар вечерас, од оног од претходне вечери, па питају за песме, а ја не могу да се сетим шта смо свирали, јер свирамо и осећамо оно што нам људи шаљу, мада некада нема те повратне реакције.
Грујо: Битно је много са киме радиш, ја то поново потенцирам. Много лакше је када нађеш човека са киме можеш да сарађујеш и ко има исте погледе на свет. Дешавало ми се, рецимо, да свирам са неким људима који свирају пола сата и кажу: „ʼЕј, ʼајде доста је“, када треба прекинемо паузу: „ʼЕј, ʼајде још мало“, док са Милицим рецимо то није проблем. Није јој проблем ни проба, није јој проблем ни да „скине“ песму, хоће стално да се усавршава, да има што већи репертоар, тако да нас је Бог спојио да имамо и исти музички укус што је много битно. Шта ако она воли Секу, а ја Силвану? Немогуће је, како да се ускладимо онда?! Има ту још добрих музичара и певача, али не можеш да се ускладиш са њима. Колико се пута десило само да се погледамо и она пође да каже неку песму, а ја је већ припремио. По мени, то је много, много, много битно!“ истиче Грујо за крај ратговора.

Бакшиш није град у Турској, бакшиш је новац уложен у сећања и успомене. А кафана је увек ту за нас, и у добру. и у злу.  Тома Здравковић је једном приликом изјавио -„Онај ко те воли увек је ту за тебе, на пример кафана је увек ту за нас“. Кафана нас воли такве какви јесмо, не осуђује, прашта, исцељује,  једина зна да разуме и нашу тугу, и нашу радост.

У њиховој магији можете уживати сваког четвртка, петка и суботе у Кур-салону у Бањи Ковиљачи, а за сва ваша славља их можете контактирати на телефон; 064-947-27-04.

Видео:Аудио снимак разговора са Милицом и Грујом

А. Лазић и А. Перић