Tragom emisije „Kvadratura kruga“ o sarajevskim Romeu i Juliji koju sam pogledao pre više od deset godina, krenuo sam put Sarajeva sa namerom da ih pronđem i ispunim sebi i njima dato obećanje tada da ći ih kad-tad posetiti. „Hodajući nekadašnjim mostom Vrbanja tražim bilo kakvu oznaku ili tablu koja bi obeležila mesto stradanja, kako su mediji prozvali, „Sarajevskog Romea i Julije“.
Nisam je našao.
Most se od 1999. zove Most Olge i Suade, jer se Suada Dilberović i Olga Sučić smatraju prvim žrtvama rata na području Bosne i Hercegovine koje su tu izgubile živote. U susret mi dolazi starija gospođa koja mi se smeši, pitam je da li sam na pravom mostu i kažem joj zašto sam tu. Osmeh nestaje, podiže ruku i pokazuje prozor zgrade u kojoj živi. „Vidiš, mi smo to sve gledali iza zavese. Nismo disali da se zavesa ne pomeri slučajno, snajperi su sa svih strana bili oko nas. Prvo je on pao… Ležali su danima sve dok nisu počeli psi da ih… Onda su ih sklonili. Rat je bio takav, a moje ćerke su danas udate za ljude druge vere… Moji unuci su druge vere. Bože moj, 30 godina je prošlo…“ Grlim je i rastajemo se dok mi objašnjava kako do stignem do njih.
Gradsko groblje Lav, nadomak Koševa, gde su po drugi put sahranjeni. Znam kako izgleda spomenik, crno i belo srce spojeno… Tražimo taksita i ja u nepregledu pogledom 2 srca.- Eno ih“, čujem uzvik iza mojih leđa. Kako se približavam spomeniku, poćinju slike emisije da mi se vraćaju u sećanju, puls se ubrzava. Bože, kako su lepi, pomoslih.
Te 1984. godine nije upaljena samo Olimpijska baklja u Sarajevu, u njenoj senci je buknula jedna drugačija vatra, mnogo jača od olimpijske, vatra ljubavi koja je je nadživela mnoge naredne olimpijade koje su se desile, koja gori i danas na groblju Lav gde zajedno počivaju jedno pored drugug Admira i Boško. Sudbina Boška i Admire jedna je od onih ratnih ljubavnih priča koja nikoga nije ostavila ravnodušnim tog 18. maja 1993., ali ni danas, 31. godinu kasnije jer njihova ljubav bila je jača od smrti. Bila je to velika, iskrena ljubav za koju je znao svaki stanovnik grada na Miljacki. Priča o njihovoj ljubavi, jednom od simbola Sarajeva i tragičnoj ljubavi dvoje mladih mnogo puta je ispričana. Japanci su snimili dokumentarni film, Amerikanci pisali, napisana je i opera, brojni članci, pesme, priče. A u Sarajevu? Ni spomenika, ni podsećanja.
Boško Brkić i Admira Ismić zaljubili su se jedno u drugo1984., kada je ceo svet gledao u Sarajevo zbog Zimskih Olimpijskih igara. Upoznali su se na sarajevskoj Olimpijadi, a prijateljstvo je ubrzo preraslo u srednjoškolsku ljubav, koja se nastavila i kada su glavni grad BiH zasule granate. Godine 1986. od srčanog udara umro je Boškov otac. Boško nedugu zatim odlazi na služenje vojnog roka, u Srbiju. Ipak, ni to ih nije razdvojilo. Pisali su jedno drugom svaki dan. Ovo su rečenice iz njihovih pisama:
„Moja najdraža Admira,
Svaku noć kada legnem u krevet ne mogu zaspati jer mislim na tebe. Ljubavi moja, ti si jedina sreća koju imam…“
„Moja draga ljubavi,
Sarajevo noću je najlepša stvar na svetu. Možda bih mogla živeti negde drugde, ali samo ako bih bila naterana. Još je samo malo vremena preostalo do trenutka kad ćemo opet biti zajedno. Nakon toga, baš nas ništa neće moći razdvojiti…“
„Moja najdraža Admira,
Tako mi mnogo nedostaješ i ne mogu ti ni opisati rečima. Sada, sav moj život svodi se na dan kada ću odslužiti rok i videti te opet…“
Nakon 11 meseci ponovo su bili zajedno. Admira je studirala ekonomiju, a Boško je otvorio prodavnicu kuhinjske opreme. Njihovi roditelji su podržavali tu ljubav. Zajedno su išli na letovanja, zimovanja i zabave – bili su nerazdvojni. Planirali su budućnost, zajednički život, venčanje, decu, starost…
U Sarajevu su ljudi bili uvereni da rata neće biti sve do početka aprila 1992. Nažalost, rat počinje u Sarajevu. U julu 1992. granata će uništiti Boškov stan u kojem je porodica živela 25 godina. U stan koji će otići, u ulazu pored, ponovno će pasti granata. Boško odbija da uzme oružje. Ne želi da se prikloni nijednoj od zaraćenih strana. Neće da puca u Admirine roditelje i familiju, a neće ni u svoje. Sve te ljude zna ceo život, rastao je uz njih i pored njih. Voli ih. Boško zbog Admire nije otišao iz Sarajeva, a iako su živeli kilometrima daleko, viđali su se svakog dana.
U maju, nekoliko dana nakon što je Boško dobio poziv da se javi u komandu policije “na ispitivanje“, odlučuje da napusti Sarajevo i pokuša doći do brata u Srbiji, a sa njim je odlučila da pođe i Admira, uprkos protivljenju njenih roditelja. Trinaestog maja 1993. Admira je proslavila 25. rođendan. Šest dana kasnije, ona i Boško bili su spremni za prelazak preko mosta Vrbanja. Godinu dana nakon početka rata u BiH odlučili su da napuste grad i potraže bolji život negde gde njihova ljubav neće biti osuđivana i gde neće morati da hodaju pognute glave zbog imena i prezimena.
Admira je pre polaska ostavila pismo majci. U njemu kaže:
„Mi odlazimo večeras i sve što se desi je Božija volja. Zvaću te čim pređemo tamo. Brinem se za tebe, i za Žuću. Pričali smo kad se rat završi, vratićemo se i sve će biti kao pre. Kao da rata nije bilo. Ne brini za mene, brini o sebi, tako će meni biti lakše.
Volim te mnogo,
Tvoja Admira“
Iako je njihov prelazak, prema brojnim svedočenjima bio dogovoren sa obe vojske, krenuli su od hale Skenderije levom stranom reke. Verujući da je na snazi primirje, nisu čekali noć nego su krenuli u 17 sati.
– Boško i Admira hodali su najmanje 500 metara desnom obalom Miljacke od mosta kod Skenderije ka mostu Vrbanja, potpuno izloženi pogledima vojnika s obe strane. – napisao je za Rojters američki reporter Kurt Šork 1993. godine, čovek koji je prvi napravio reportažu o tragičnoj ljubavi dvoje mladih Sarajlija, tvrdeći kako je postojao dogovor nadležnih, s bosanske i srpske strane, da mladi par pređe liniju razgraničenja.
I, dok su pokušavali da napuste opkoljeno Sarajevo, kako bi pobegli od strahota uličnih borbi, za Kruševac kod Boškove majke, koja je ranije izbegla, usledio je prst na orozu. Na Vrbanja mostu! Iz snajpera! Prvi u nizu metaka pogodio je Boška. Sledeći Admiru. Smrtno ranjena, ona je dopuzala do mrtvog Boška, zagrlila ga i izdahnula. Njihova zagrljena tela nedelju dana su ležala na ničijoj zemlji. Ni Unprofor nije smeo ili nije hteo da ih evakuiše, sve dok vojska Republike Srpske nije uspela da dođe do prilike da ih izvuče i sahrani na groblju u Lukavici. Po završetku rata, 1996. godine, na inicijativu i želju Admirinih roditelja, njihovi su posmrtni ostaci prebačeni na groblje Lav u Sarajevu i zajedno sahranjeni. S tom odlukom je bila saglasna i Boškova majka Rada Brkić. Devet godina ljubavi odneo je rafal snajpera.
Jedan od očevidaca smrti dvoje mladih, pre nekoliko godina je opisao kako je kod njih video nadu za život bez rata.
– Devojka je mahala torbom, držali su se za ruke, i u tom trenutku ona je poskakivala. Najednom ih je presekao rafal – prvo je pogođen Boško pa Admira, ona je dopuzala do njega…. i ležali su onako zagrljeni.
Mark H. Milstein, američki fotoreporter tog 18. maja 1993. je obilazio Sarajevo u društvu japanskog TV kamermana i američkog novinara. Milstein i njegove kolege su odlučili su da obiđu prvu liniju fronta u blizini Vrbanja mosta. “Iznenada se, na 200 metara ispred nas, pojavio tenk i otvorio vatru iznad naših glava. Utrčali smo u najbližu zgradu u koju smo se sakrili sa grupom BIH vojnika”, prisjeća se Milstein.
“Jedan od vojnika viknuo je da pogledam kroz prozor, pokazujući na djevojku i mladića koji su pretrčavali most. Zgrabio sam fotoaparat, ali bilo je prekasno. Ležali su pogođeni mecima.”
Milsteinova fotografija njihovih mrtvih u blizini mosta postala je poznata, posebno nakon što je Kurt Schork, američki dopisnik Reutersa, četiri dana kasnije objavio reportažu “Romeo i Julija u Sarajevu”.
“Dvoje ljubavnika leže mrtvi na obalama rijeke Miljacke u Sarajevu, u smrtnom zagrljaju. Boško Brkić i Admira Ismić, oboje stari 25 godina, ubijeni su hicima u sriedu dok su iz opkoljenog glavnog grada Bosne i Hercegovine pokušavali pobeći u Srbiju”, napisao je Schork.
Slike zaljubljenog para kako leže zagrljeni obišle su svet.
Američki ratni reporter pokopan pored Boška i Admire
Kada je Schork poginuo 24. maja 2000. godine, u zasedi na zadatku u Siera Leoneu, posthumno mu je dodijeljena bosanskohercegovački pasoš i ulica u Sarajevu. Koliko je lično bio vezan za BiH, govori i podatak da mu je poslednja želja bila da nakon kremiranja, polovina njegovog pepela sahranjena pored majke u Washingtonu, a polovina na groblju Lav u Sarajevu, pored grobova Boška i Admire.
Njih troje su poginuli održavši nam lekciju za sve generacije. Lekciju o ljubavi, poštovanju, besmislu ratovanja, ljudskosti. O ljubavi koja pobeđuje sve prepreke i razlike, o poštovanju čoveka prema drugom čoveku, o besmislu sukoba i što je najvažnije lekciju o ljudskosti koja nam u današnje vreme itekako fali. Ova priča je nastala upravao kao podsetnik na suštinu bitnog i kao opomena na sav besmisao kojim su mnogi životi pogođeni i danas.
Njihov grob treba da postane mesto hodočaća, njihova priča treba da se nađe u udžbenicima, a oni nemaju ni spomen obeležje na mestu stradanja, ne postoje u vodičima i brošurama u rubrici „šta posetiti“, ali će zauvek ostati živi u sećanju dobronamernih ljudi otvorenog i čistog srca koji neće dozvoliti da se zaboravi da su nekada davno u jednoj zemlji na Balkanu postojali jedna Amira i jedan Boško čija ljubav je bila jača i od metka. Za ovaj zločin niko nije odgovarao! Zna se ko je pucao.
Autor emisije „Kvadratura kruga“ Branko Stanković, posvetio je Bošku i Admiri čak tri emisije.
Linkovi za emisije:
A. Perić