Рођен је 1976.године у Чачку. Завршио Академију за уметност и конзервацију у Београду. Иконописом се бави од 2002. године. Ово му је четрнаеста самостална изложба а излагао је и тридесетак пута колективно. На 27. изложби икона у Културномм центру Шабац добио је награду 2023. године.
Изложени радови су настали од 2012. до 2024. године. Кроз сликање ових радова бавио сам се питањем канона: Шта је то канон и шта би канон могао бити? Интересовало су ме односи иконописа и савремене уметности, те где су њихове тачке сусрета? Шта је пут иконописца у савременом свету и на који начин треба приступити решавању сликарских проблема ?
Ако хришћанство није од овога света по Христовим речима, то значи да оно као „објављене“, кроз светотајински живот цркве и међуљудске односе испуњене љубављу и поштовањем, доласком у свет врши интервенције – преображаје унутар човека, културних форми и уметности. Према томе иконописац би требало кроз исповедни приступ да проналази те елементе у савременој култури који су пре свега утицали на њега и развој његовог пута да дође до Цркве и Иконописачких идеала. Требало би да помоћу тих елемената изгради Симбол-Икону који ће те елементе да врати у богослужбени поредак управо у оно за шта је уметност била и назначена својим постањем, а то је да служи култу и гради култ.
Улажењем у дијалог са савременом уметношћу и налажење блиског, ако не и истог језика, стварају се нове форме које се у суштини по садржају не разликују од, рецимо, форми из ренесансе Палеолога, исто као као што се разликује Комнинска Икона од иконописа из цркве Часног Крста у манастиру Острог.
Мислим да ,се на овакав начин сликања изнова успоставља континуитет са традицијом у ХVII веку, а не копирањем средњевековних предложака који су наравно потребни да би се пре свега сачувао од заборава одређени тип иконе и да се млади иконописци уче занатској вештини. Копирање је између осталог и спољашњи пут, јер иконописац подражава поступак сликања старог мајстора, а не говори својим језиком и због тога такав приступ није уметност, већ само занатска вештина. Потребан је жив однос са савременом културом кроз иконописање. Таква уметност је потребна Цркви као одређена врста платформе у дијалогу са светом и као слика онога што Црква нуди свету. Где је копизам ту је етнофилетизам, а где је уметност ту је снажна вера.
МИЈАЛКО ЂУНИСИЈЕВИЋ – „БОЈЕ БОГА“
Галерија Култруног центра Шабац 15-25. марта 2004. годинe.
Отварање изложбе петак, 15. март 2024. године у 19 часова.