Изданак зарђалог ума

Видиш ли како сам заручио росу

и јутру обећао децу?

Ех да смелост упрљала није

кожух давног пролећа,

лако бих ја пресавио табак

и шињел заменио тобом,

мој тањушни пелцеру греха.

Ех да је оно ех само ради песме,

песник би лако уздрмао свет.

Када би његове речи пред огледало стале

свет би био барем наизглед леп,

сви би ћутке посматрали небо

и облака помак којим сунце нам се даје.

Но песма је клетва бачена под ноге

онима што своје натопише крвљу.

И нису залуд бајке и њихови јунаци,

може ли се песник рвати са њима?

Куд би то стихови ако не на груди

оне што им први гутљај млека даде?

Видиш како чувам повест миловања

једне младе зоре окупане гласом,

који разумеју само њојзи слични,

и који се смеју попут гладне деце.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *