Трагом докуметарног филма „Срђо“ – новинарке Сање Драгићевић Бабић, део уредништва портала „015“ се протеклог лета упутио пут Требиња, да ода почаст људскости, херојству и пријатељству, врлинама које нам у данашње време недостају. Одали смо почаст човеку чије ће име остати записано златним словима у историји и у срцима многих људи који су чули за њега. Овакве људе ниси морао да познајеш да би их волео. Мало је хероја који би у данашње време свој живот дали за највиши смисао живота и зато име Срђан Алексић не сме никада да буде заборављено.
Сваког 27. јануара цeo регион се сећа Срђана Алексића, младића који је умро на данашњи дан 1993. године у требињској болници, од последица удараца задобијених шест дана раније на требињској пијаци. Срђана су претукла четворица резервиста Војске Републике Српске, док је бранио пријатеља Бошњака Алена Главовића.
У послератној БиХ Срђан је постао симбол људскости и храбрости, јединства и пријатељства. Срђанов отац Раде већ годинама понавља да је Срђан умро „обављајући људску дужност“. Баш је тако и написао пре 31. годину на смртовници свог двадесетшестогодишњег сина.
„Своју животну улогу Срђан Алексић није одиграо на позоришним даскама, већ 21. јануара 1993. године, у центру Требиња, покушавајући да од четворице војника Републике Српске одбрани познаника Алена Главовића, муслимана. Војници су Срђана савладали, оборили и кренули да га шутирају и ударају кундацима по телу тако крвнички да су му пресекли кичмену мождину. Остао је да лежи на каменим плочама требињске пијаце. Шест дана касније, на одељењу интензивне неге, на монитору који је пратио рад његовог срца појавила се равна линија, праћена једноличним продорним звуком. Срђан је издахнуо. Имао је 27 година. Био је Савиндан.“ Љиљана Кековић (Експрес)
О Срђану Алексићу писали су бројни домаћи и светски медији, а о његовом делу снимали су се и филмови. Улице у Београду, Панчеву, Сарајеву, те пролаз у Новом Саду носе име Срђана Алексића. Булевар Срђана Алексића од 2013. године постоји и у Подгорици, а на Булевару је засађено и Срђаново дрво. У фебруару 2012. године тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, постхумно је Срђана Алексића одликовао златном медаљом „Милош Обилић” за показану храброст и дело посебног јунаштва. Такође, „Орденом части Републике Српске са златним зрацима“ постхумно га је, 9. јануара 2013. године, одликовао тадашњи председник Републике Српске Милорад Додик. У част Срђану Алексићу у БиХ је установљена и новинарска награда за професионално извештавање о маргинализованим и рањивим групама, а постхумно му је додељена Повеља Хелсиншког комитета за људска права у БиХ.
Требиње, град у коме је Срђан рођен и у коме је трагично завршио свој живот нема улице која се зове по њему. Срђан у свом граду нема споменик, нема чак ни спомен плочу на месту страдања.
Срђан се аматерски бавио глумом , био је јуниорски пливачки рекордер, млада нада некадашње Југославије, а током рата је био пропадник војске Републике Српске. Када је група српских војника легитимисала особе на требињској пијаци, 21. јануара 1993. године, установили су да је Ален Главовић, Бошњак. Почели су да га туку и малтретирају. Срђан је прискочио у помоћ Главовићу, а војници су кундацима својих пушака зверски претукли Алексића. Од задобијених повреда Срђан је пао у кому, и преминуо је 27. јануара 1993. године. Један од нападача на Срђана је погинуо током рата, док су остали осуђени на 28 месеци затвора. Ален Главовић данас живи у Шведској, ожењен је и има двоје деце. Сваке године посећује Требиње, Срђанов гроб и његовог оца.
Срђан живи у људима Требиња
Срђанов отац Раде не сматра да је проблем то што у Требињу не постоји ни улица нити споменик његовом сину. Најважније је, каже, да Срђан живи у грађанима Требиња.
„Лијепо је то што улице постоје у другим градовима, мени је драго. Оне људе у пролазу подсјећају на Срђана и његово дјело, али најважније је да Срђан живи у човјеку. Осјетим то. Кад идем улицом стално ме поздравља млади свијет којег ја и не познајем, али они мене знају преко Срђана и на тај начин Срђан живи у Требињу. Добро би било да никад не умре ниједно дјело као Срђаново, већ да служи човјеку за путоказ за доброту, благостање и уништење сваког зла на овом свијету ”, рекао је Раде Алексић.
Бањалучки новинар Александар Трифуновић својевремено је написао о Срђану Алексићу: “Нема га у списковима хероја. Поред силних споменика до сада подигнутих у Требињу нема Срђановог. Нема га ни у романтичним причама Моме Капора о Херцеговини за прошлог рата. Што и није толико важно, показаним чојством и јунаштвом Срђан је већи од свих споменика и ријечи које би му неко посветио”.
Цело требиње је Срђанов споменик
Без људи попут Срђана Алексића и њихових херојских дела људи би изгубили наду у човечанство, без њих наш живот не би имао смисла. Његов гроб треба да постане место ходочашћа сваког добронамерног човека кога пут нанесе у Требиње, случајно или намерно. Његово име, лик и дело треба да буду у свакој туристичкој брошури о Требињу, сваком путопису… А није и нема га. Нигде. Причу о Срђану треба и мора да зна и сваки туристички водич који доводи туристе из других градова у Требиње, како би они који су рођени пуно година касније сазнали да истински хероји не носе плашт. не живе само у бајкама и на филму, већ да су заиста постојали ту око нас. Један од њих зове се Срђан Алексић и живљи је од многих који данас ходају улицама.
А. Перић
„Добрица Ћосић неће га споменути у својој новој инсектолошкој хисторији. Срђан није херој о каквима гуслају национални бардови. По њему ће се у Србији звати тек једна новосадска уличица, један од оних малих градских пасажа који служе да кроз њих људи и животи брже прођу. Па кад и наш живот прође кроз Пролаз Срђана Алексића, и кад Новосађане буду питали тко је тај по којему се улица зове, нека кажу: „Срђан Алексић је био јуниорски пливачки рекордер, аматерски глумац и највећи Србин онога времена.“
Борис Дежуловић
Докуметарног филма „Срђо“ – новинарке Сање Драгићевић Бабић