Можемо бити верници или поверовати да не верујемо ни у шта. Како год пројектујемо свој угао посматрања, свако од нас понекад себе види као „прах и пепео“ (Откр. 16,4). Представљање и потврђивање себе у друштву димензирано је квантитативно, у складу са културолошком наметљивошћу средине, као и властитом инфериорношћу, која вапије за нападним доказима сопствене вредности (по мери властитог омаловажавања себе и страха од непознатог).
Ходочашће у Свету Земљу
Дрхтавицу изазива осећање нечега сасвим другог и другачијег за чим интимно чезнемо докле постојимо. У ужурбаној свакодневици идеал је потиснут, забашурен неверицом да смо способни да га достигнемо. Свето нема пандан на Земљи. Величанствено се не оваплоћује ни у човечјем врхунском, научном и уметничком, стваралаштву.
Колико год је данашња наука моћна она није свезнање, а у њене домете упућен је само онај који се њоме бави. Тако само светац разуме светост: „Како је у води лице према лицу“ (Пр. 27,19). Опсене парцијалног ума не воде сагласности непремостивих понора разлога и граница могућности људске егзистенције: „Бездана бездану дозива гласом слапова својих (Пс. 42,7), „Послаћу страх свој преда те“, каже Бог (Изл. 23,27).
Зато: „Скини обућу са ногу, јер је свето место на којем стојиш“ (Изл. 3,5). Библија је свезнање, прва и последња енциклопедија човекових могућих очовечења. У њој је записано: „Будите свети, јер сам ја свет“ (Лев. 19,2). То је циљ, трудити се да, стопу по стопу, с разлогом носимо лице Божје, да оправдамо незаслужене дарове.
Евдокимов мисли да: „Бити интелигентан – данас значи све разумевати и ни у шта не веровати.“ Сиромашне метафизичке визије и „застарелог верника и напредног неверника“ не могу бити оптимално решење. Народним језиком речено, на путу до мира као предворја раја у души, не долази се филозофијом: „Лажем ти сја, Боже наш!“ Вера искључује благоглагољиво лицемерје, релативизовање древних вредности у сврху самоодбране, празно метанисање. Потврђивање себично личног, ја човека, маленог у својој сујети, равно је порицању Бога и божанског у нама. Врхунски научници били су верници. Математичар Вајтхед налазио је Створитеља у најдубљој интими: „Бог је оно што човек чини од своје усамљености.“
„Добро ради и добру се надај!“ Ова једноставна народна мудрост, исклесана искуством времена, била је основни мотив нашег поласка у Свету Земљу. Свака мудрост редовно је кратка и јасна, по оној Ајнштајновој (навикли смо на потврде мудријих) – кад је једноставно, Бог му шапуће на ухо. Незнање компликује и заплиће, јер не уме другачије да се представи као знање. Већина нас је пошла без генерализација, уопштавања или поједностављивања. Разлози су били/ нису били верски и туристички.
Истина је да огледати се у сваком земаљском огледалу не значи и обавезно наћи себе. Међутим, мистика овог пута остављала је трајни запис у свакој појединачној души, оригиналан и примерен висини духовне просветљености појединца. Једно је сасвим сигурно: нико се није вратио исти – то смо сви препознали. Понављаћемо ми ходочасници свак своје грешке и даље, али ћемо знати да постоји савршенство и да ми можемо учествовати у његовом остварењу, јер смо схватили обећање Највишег Ауторитета да смо предодређени коаутори креације целине.
Полазак до гроба Господњег
Кренули смо од гроба Господњег, били у пећини рођења Христовог. После најстарије цркве на Блиском истоку следили смо Христов месијански пут. Камен Морије на коме је Аврам принео сина, Лазарев гроб, Маслинска гора, Гетсимански врт, Кедронска долина, Сион, Јерусалимска патријаршија, Голгота, Кајафина кућа, Богородичин гроб, Самарија, Капернаум, Мртво море, место на коме је Јуда пресудио себи, Крвна њива, Зид плача, манастири… црква страдања, црква васкресења. Овим степеницама ходао је Господ! На једном оваквом путу доживео је наш српски Свети Сава и признање и смрт. Погружење у Јордану, пловидба Гетсиманским језером у барци налик на ону из Исусовог времена, два миленијума стару, Петрова риба… незаборавна су искуства чежње за траговима српског идентитета.
Имала сам утисак да ћу из Јордана изаћи препорођена, као да ће вода у којој је крштен Спаситељ однети сваку прљавшптину и саму најаву болести, да ће ми испрати очи, уши, чак мисли и срце остављајући простор Светоме Духу. Сећање на погружење у Јордану је равно доживљају раја. У Врту блаженства били смо на месту настанка Беседе на гори. Ко прочита Исусову Беседу, разуме је и примени, избећи ће ход по мукама савести. Она је кључ трајне величине у скромности, праштању и љубави за којом сви чезнемо. Витлејем, Назарет и планину Тавор доживела сам као врх света!
Долазак у Тел Авив
Тел Авив је сунчани град из сна, у коме није била потребна машта да се замисли рај! Свети Илија и Свети Јован Крститељ, Мајка Божија и Исус Спаситељ, апостоли и други идоли из Старог и Новог завета сведоче о вечно новом наставку и настанку живота на гробовима који то нису, јер су гробови васкресења, најсветија места; то су гробови у којима је сахрањена смрт, спасоносне верске победничке оазе непролазних вредности, чија енергија је учврстила у нама основне хришћанске постулате – веру, љубав и наду.
Ходочашће у Свету земљу окренуло нас је животу и поретку до те мере да је свет постао схватљивији и лепши, чак смо једни друге у групи, на повратку видели другим очима. Трагове Његовог боравка на Земљи у телу човека следили смо и поздрављали. На личном плану, они су били подсетник на пост, исповест и причешће. Енергија чворних места православне вере учинила је да добијемо преко онога што налажу верски обреди.
Постали смо судеоници суштине. Опет ћу поменути Ајнштајнову мисао, која је и моје уверење: „У својој науци нисам наишао ни на шта што бих могао супротставити религији“ (Франк: Ајнштајн, његов живот и време). Очигледно се до врхунских научних сазнања долази искораком у област метафизике. Света места мењају човека. Св. Петар је у манастиру Светог Архангела Михаила отворио небо, суд…
Десио се додир духовних култура на овом простору на коме се зачео монотеизам. Сусреле се дијахронија и синхронија у прихватању и љубави. Живот је, метафорички речено, заиста, путовање, а на овом исијава давна молитва: „Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну! / помилуј нас грешне!“
Анђелка Лазић