Добре намере Бог награђује

Као и многе друге појмове инклузију је могуће дефинисати на различите начине у зависности од тога из ког је угла посматрамо. Егзорцисти би рекли да је у питању контакт са духовима. Злонамерни примитивци би трагали за лошим поступцима родитеља или предака, о „заслузи“ која се сломила на детету. Дефиниције су недоречене истине које је потребно бифлати пред професорима, без постављања потпитања, јер одговори ту не станују као ни у пројектима и лековима насталим далеко од деце са посебним потребама. И овај термин је несрећно склепан из неког он лајн превода, јер можемо се запитати: Које то дете нема посебне потребе, с обзиром да је уникатна творевина? Осетљиве групе! Има ли неосетљивих? Лицемерна обојеност термина, сва та довијања, нису од помоћи као ни приче о љубави, које нема.

Од пријатеља параплегичара чула сам велику истину. Разуме онај ко се нађе у истим ципелама, њиховим. Никада не бих разумела шта значи имати другачије дете да заова није имала сина који је због церебралне парализе отежано ходао. Причала је како је те 1967. због специфичног Месеца, било у београдском породилишту много деце која су приликом порођаја имала излив крви у мозгу па се није знало хоће ли видети, чути или ходати. Срђан, који је добио име једнога од браће Ћебинаца, чувених фудбалера, отежано је ходао, мишићи се нису развијали у складу са костима па би зглоб на колену искакао, мишићи оперативно продужавани.

Срећом је растао у СР Немачкој. Отац је добро зарађивао. Надали су се да ће му помоћи неке живе ћелије по некој јапанској методи, подводне масаже и слично, а и држава је бринула о таквим суграђанима па је Срђану направљено специјално купатило, чак је радио као шнајдер и заслужио пензију. Са шездесет година морао је у старачки дом, јер је зет умро, заова остарела и њему више није могла да помаже, угојио се, вид почео да слаби, губио је равнотежу и падао као и раније док су га учили како да се при паду не повређује. Имао је специјалну способност да погоди дан ако му неко каже када је рођен. Увек се један недостатак надопуњује неком способношћу. Пример је чувени физичар, једини тумач Ајнштајна, из инвалидских колица.

Возила сам Срђана на подводне масаже. Сестра Лидија тешко је подносила погледе и коментаре који су пратили брата на улици. Заова је говорила да њега не може тући, а кад је она у питању, има по чему да удари. Није он био невин у расподели улога у породици, умео је да се скрива иза свог несрећног физичког недостатка, да га злоупотреби као изговор, да буде незахвалан, чак пакостан, али и веома тужан што није као друга деца. Здрава деца су у породицама са инклузивном, понекад у тежој ситуацији. Ни презаштићена здрава деца нису боља.

У трудноћи сам била срећна када сам сазнала да Срђан има недостатак који није наследан. Није само он имао проблем, сви чланови породице су испаштали због њега. Вајкала сам се што ћерка има осетљиве очи. Што је баш то морала од мене да наследи? А муж закључи гласно да многима више недостаје, само се не види, „валинка“ није споља. Сада бих могла да наведем и мишљење нашег маратонца, човека који са пет посто вида осваја два Гиниса и бори се за трећи, јер човек самог себе побеђује. Био је веома тужан када је упознао глувог човека и помислио како је оштећен за сву ону музику и звукове из природе које не чује.

Сматрао је себе срећником. Остао ми је у свести и коментар професора Урошевића са београдског универзитета. Посебно лепе сестре из песме Женидба Милића барјактара умиру на дан своје свадбе. Затечена судбином лепотица питала сам строгог професора зашто им редовно омили црна земља у пресудном тренутку. Бивши свештеник у време Титовог режима, професор ми разјасни да су дарови подједнако распоређени свима, изузетна лепота сестара није имала пандан ни потребу за допуну неким другим квалитетима, даровима. Дакле, објашњење се држало библијских вредности, не сујеверја, урока и сличних народних домишљања. Будимо уверени да на први поглед другачија деца надопуњују недостатак у очима људи даром који такви видиоци ретко препознају. Зар деца натпросечне интелигенције нису запостављена, чувени припадници ЈОП-а 3? Дефинитивно, медиокритетска и површна маса лењог мозга не трпи различитост.

Однос доминантне културе и њеног наличја ишчитава се кроз опис маргиналних ликова у збирци приповедака са социјалним контекстом, Божји људи Боре Станковића, најдушевнијег српског писца. Просјаке, сумануте, видаре, гатаре, друштвено мртве, писац великог срца нашао је на гробљу, топос гробља био је место њиховог становања. Издвојио је појединце и у свакоме од њих нашао посебан дар и несумњив идентитет.

Човек малог Ч, који не верује себи и не воли себе с разлогом, омаловажиће понекад бољег од себе. Фолклорно митско порекло божјака дотакао је и Достојевски са својим јуродивима код којих су лудило и сиромаштво били, с једне стране слика одбачености, с друге знак Божјег давања и спасења. Филозофија и религија требало би да се позабаве неједнакошћу и дефинисањем појмова лепо и ружно. Божјаци и суманутост, као код православних јуродивих, објаснио је и Коељо у својој популарној књизи о Вероники која је решила да умре, идејом да су се пацијенти неуропсихијатрије, суочени са светом „нормалних“, вратили у болницу.

Има много дивних људских поступака и класичних књига које отварају очи о васпитању деце: Русоов Емил, Педагошка поема, Слободна деца Самерхила … Марија Монтесори спајала је неуропсихијатрију са васпитањем. Дивна је њена мисао речена језиком детета: Помози ми да урадим сам! Нема стриктних правила како се треба понашати у односу на било које дете, јер никоме од нас није примерена статистика. Ниједно дете не треба изопштити, него свим његовим тенденцијама дозволити да се развију. Да уместо патетике и лицемерја бирам истину, потврдило је искуство. Моје студенткиње испитивале су оскудан говор мале Ромкиње и он се за свега неколико недеља поправио. Са дететом није причано, одрасли су већином били одсутни, ишли за послом, за преживљавањем.

Тарзан је проговорио језиком шуме, мајмуни су га одгајили. Наводим пример алудирајући на нашу несебичну одговорност. Да ли је васпитно запуштено дете занемарено, здраво? И да ли логопед може научити говору дете које за то нема физичке услове? Свако од нас је уникат и индивидуални процес лечења, васпитања и образовања једина је примерена прича. Годинама сам радила у просвети и децу нисам делила на нашу и вашу. Није детињство златно доба. Више је болесне деце из бракова у којима владају насиље и привиди грађанске исправности.

Више је епилептичара у таквом браку него у разведеном. Разведене, самохране мајке јуре алиментације које не стижу. У хранитељској породици мала црнкиња није добијала воду да јој се пелене не би често мењале. Није злато све што засија на друштвеном небу. Не сећамо се ми да направимо трасе и прилазе за људе у колицима, погодности за слепе, глуве. У игри је народна сит гладном не верује. Зачудила сам се када сам у Шведској у Кристијанстаду видела многе инвалиде, а онда сам чула од лекара да их и код нас има, али их ближњи крију, доживљавају их као срамоту, нарочито у сеоским срединама.

Када ћемо маске уљудности скинути, емпатију пустити на слободу, помешати се с обичним народом (не знам ко је необичан), суочити се са собом, прошетати у туђим ципелама? Умишљени пацијенти, хипохондри, болесни постају или то већ јесу – треба обратити пажњу. Алистер Кроули, наводно маг, каже: Магија је наука и уметност чињења промене у складу са вољом. Зашто помињем мага?

Један разлог може образложити неуропсихијатар: он одобри гатку пацијенту који верује да му помаже. Зашто да не, плацебо је најбољи лек. Друго, из наведене дефиниције произилази да је сваки вољни чин уствари магија. У магичном свету, све што човек може да замисли и пожели могуће је. Нов дан пред собом могуће је искористити на било који начин. Реално гледано, сви смо на неки начин условљени местом боравка, материјалном ситуацијом, породичним стањем. У ограниченој слободи дејствује слободна воља, наша одлука и одговорност. Марфи би рекао да смо сви стреле у рукама Стрелца, обавезно стижемо до циља, само није исто како, стоји пред нама оно али што девојци срећу квари. Нимало није исто шврљамо ли кроз кукурузе, корачамо ли по тами, надгорњавамо ли се са сличним недоказаним будалама, уз метанисања, као да и Створитеља треба изманипулисати, или смо решили да отворених очију, уз све нелагодности, идемо ка хуманости и заједништву са сличним нама, без обзира што нам се чини да се разликују. Уколико разлике и постоје, схватимо их као педагошке мере.

Ко је било који појединац да би могао судити? Наше је само да волимо и помогнемо једни другима. Не постоји инклузија, људе не треба гетовски издвајати. То је западњачка хитлеровска мудрост, а словенски је менталитет видљив код Боре и Фјодора: разумети човека, пригрлити га, помоћи му да уради сам. Постоје итекако метафизичка чула, којима ових пет познатих нису потребна, јер сежу до суштине, а она се очима не да сагледати, рече Мали Принц.

Између недеље и понедељка, 26/27. фебруара, сестричина Лидија послала ми је у месенџеру поруку: Ујнице, наш Срђан је умро. Шок би велики, али оживе и сећање да му лекари нису предвиђали живот дужи од тридесете, можда још неке, а сада је 2023. Срђан је поживео 56 година и то лагодније него друга деца с проблемом сличним његовом, а и многа она која нису отежано ходала. Труд није био узалудан. Не постоје неплаћен посао, узаман уложен труд, ни неузвраћена љубав.

проф. др Анђелка Лазић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *