ДЕВОЈКА ИЗ ОРЛОВОГ ГНЕЗДА
Јасмина Лазаревић, Девојка из долине јоргована: Романсирана биографија Милунке Савић. Део 4 (јануар-март 1915.). Рашка: Центар за културу, образовање и информисање, Градац, 2021.
Концепт, режија и драматургија ове документарне представе и биографске драме животног и ратног пута Милунке Савић судбински су прозни пројекат Јасмине Лазаревић, која је време посвећено поезији од пре једне ипо деценије сасвим случајно испунила проучавањем и причом о необичној српској хероини Великог рата. Колико случај није тек успутни детаљ просудиће читалац уколико му се саопшти да се слика епопеје родила у глави писца оног момента када јој је улица преименована у Улицу Милунке Савић, а она, необавештена, помислила да је у личну карту грешком унето неко име. Убрзо се показало да грешка до грешке уопште нису грешке, него прст судбине. Радозналост одведе писца у библиотеку и архив за почетак, у жељи да сазна ко је та Милунка по којој њена улица доби име па наша хероина из Великог рата поживе нови живот у новом миленијуму, а песникиња постаде прозни писац.
Истражујући причу о Милунки и целој генерацији младих људи који су дали своје животе у борби против вечних облика европског фашизма, ауторка тетралогије настајале из године у годину, крупним корацима граби даље, ка ископавању затрпаних података о животу балканске хероине, њеним надахнутим пером актуелизоване, да обе проговоре не само о Милунконој генерацији и Милунки, него и о данашњим херојима и идеалима у које трајно верује овај православни народ. Прича о храброј и неуобичајеној жени, која је до данас постојећи стереотип о женама разбила пре више од једног века, о којој до сада једва да смо чули, а требало је, доживљава се као исповест очевица и учесника. Симулацијом исповести информатора, у ја лицу,Милунка лично читаоцу прича како она разуме своје време, борбу против фашизма, шта та борба доноси и значи њој и њеним саборцима.Исповедна проза врви подацима, а њену истинитост обликују аутофиктивни делови текста са живим дијалозима и описима пејсажа и времена, употпуњавајући ратну боју атмосфере и осликавајући расположење тифусара, рањеника и бораца.
Драгоцен је овај поетски обликован историјски период у савременом политичком тренутку обележеном историјским ревизионизмом и струјањем национализама у нашем региону и Европи.Очигледно ни страдања светских размера нису довела памети људски род. Остаје до данас народна да се неко збратими са ратом ради профита и да је дугме, тај покретач страданија, још увек у мајмунској руци. Начини на које друштво у коме живимо чува или одбацује сећање на узор хероје, етички је коментар сам по себи, да нема ничега новог под капом небеском и да се узаман одушевљавамо некаквим модерним људским достигнућима без душе. У прилог размишљању о случају који то није, занимљив је и податак да је у четвртом делу књиге Девојка из долине јоргована описано прво тромесечје 1915. године, у историји забележено као погубније за српску војску и српско становништво од самог рата, са вечним грабљивим непријатељем уортаченим са високим снеговима и немаштином. Било је то време владавине пегавог тифуса и рекуренса. Дакле, књига писана у време короне посвећена је осветљавању биографија задивљујућихподвига наших патриота и хуманиста:
Свим лекарима и медицинарима
палим на пољу части и славе
Намеће се утисак да је појавом ове тетралогије, књижевно захтевног жанра романсиране историографије, васкрснуо Стеван Јаковљевић и реинкарнирао се у женског писца намерног да каже коју о невероватној жени у још невероватнијим околностима. Приказ жене борца у историји попуњава празнине у уџбеницима. Премало знаменитих жена је запамћено. Данас се женска половина човечанства бори за видљивост.Снимала сам један од српских говора на терену, мачвански. Сви информатори помињу „рато“, кад је „ударио Шваба“ и муке. А коме може бити теже од најзабринутијих на свету, мајки нејачи у бежанијама и мајки војника на фронту. С друге стране, политика је драматична, вероватно би била праведнија у рукама жена, нажалост тек онда када се вансеријске Милункене буду морале представљати каоМилован и Милун. Охрабрује ненаметљива сугестија овог дела да човек дефинитивно има прилику да узме живот у своје руке.
Зашто су Срби у Србији непобедиви? Не само што су свесно своји на своме, него што су их услови живота које стране делегације у роману Јасмине Лазаревић процењују као средњовековне, ојачали, подучили стрпљењу и сналажљивости. Зидари из Поцерине, ако нема воде, ископаће бунар. Мајке Поцеркечувају традицију. Да је позитивна традиција лепа, жива и посвећена будућностивидела сам по томе да ученици из Криваје у кућама без књига, чак без Библије, редовно имају народне песме и разумеју их боље од својих професора. Знају деца ону: Знаш стрина где је Дрина… и објашњавају ми уз смешак да су Швабе проговориле српски кад су их наши потерали.Ауторка наводи цитат: Само онај народ који је у стању неизмерно трпети и који за своје светиње иде на голготу – чека васкрсење. (Српски југ, стр. 8) Зна Немац да не иду лако кола из дола, без старога вола(Политика, стр. 11).
И негативна традиција буја у сваком времену и подмлађује се. Губитке људске 1915. називају растур. У рату 1999. називали су их колатерална штета. Могло би се рећи, псећи живот у псећем времену, кад реч не би вређала невиност паса. Стиже помоћ из Русије, из Америке: До Солуна сто сомуна, од Солуна… (стр. 25).Војник страда и од наше железничке хајдучије, од лекара и болничара. Уз болест нечистоће и белих вашију, у напаћеној Србији која уме да издржи неиздрживо, влагу и мокри бетон, спавање на слами, неколико војника на једном кревету, рањеника и болесника помешаних (Милунка борави са десет мушкараца у соби), хуманост према животињама је већа него према војницима и малобројним лекарима. Шкрте одлуке о младим лекарима доносе бирократе. Отаџбинске власти понашају се у складу са причом Све ће то народ позлатити. Стража пише о афери са опанцима, стигли за војску премали и лошег квалитета, само да би зарадили лиферанти лакомих очију, па ма и на туђој муци. Мало мало па Милунку одведе прича на ову страну, где људски отпад у хлеб додаје песак и где се даје одсуство здравим војницима, а болни врше стражарску дужност. Хартија се мери са лошим и скупим дуваном, замислите:Па где то има, сем у земљи Србији!? Лешинаре и дерикоже најбоље је окарактерисао народ: Било је и биће, гори кућни хајдук, него горски. Трговци, лиферанти, шпијуни, забушанти. Позадино, црна ли си! Како цене скачу, људски живот постаје јефтинији.
Варошица Младеновац, некоректна власт, лиферанти, санитетска, бирократија, железнички хајдуци поименцесу прозвани у роману. Ране „гвозденопуковаца“ видају Бог који брине о свему и лекарске мисије: руска, америчка и неке енглеске. Ту је и нада да гром неће у коприве. Каже Милунка, не вреди дозвола сељанкама из Прњавора и Јадра, с децом у препуном возу, немају пара за мито, у данашњој земљи Србији правде нема. Звучи сасвим савремено. Понеки четник стави каламуњи каму под грло, али се не могу спасти све мученице, избеглице од злодела аустријског војника, шириоца културе у Србији, с девизом: Убиј, покупи што можеш и на крају запали и затри огњиште.
(стр. 57. Најбоље и најефикасније решење тих лицемера, а не носилаца културе, је- побити народ. Ако преостану, власт ће их вратити на растурена огњишта, уз образложење да су престала ратна дејства: Чија је сила, тога је и царство. Да, да: Сила Бога не моли, али, срећом Бог силу не воли. Пуно је древних народних искустава у овој књизи, слаганих вековима.
А забране Државног одбора за сузбијање заразе немало су идентичне овима из доба короне: забрањене посете болесницима, путовања возовима, свадбама, сахранама, даћама, славама и скуповима, перите руке сублиматом. Даш руку, па изгубиш главу
(стр. 66). Празноверје цвета: верује народ, у оделу од козје коже не пате се ваши, пали се босиљак, стављају се облоге од винског сирћета, користи се отровна живина маст, тинктура од белог лука по Пелагићевојрецептури, па поскупе бели лук. А услова за оштре хигијенске мере нема, ни новца за петролеј, маслинов зејтин, перувијални балзам, проверене мешавине из апотеке. Ако немаш борове или смрекове смоле, окадиш собу сасушеним цветом и семеном босиљка. Онда се напијеш чаја од глога и шипурка, и свака бољетица бежи к’о враг од крста – саветује четни „биљар“ Трајко (стр. 113). Др Андрејевић чистоћу сматра здравственим Оченашем, лекова за болест добијену од заробљеника и нема: Дакле, чувајте се да не добијете тифус, а кад га добијете, уздајте се у бога и у своје телесне и духовне снаге. И у доба короне народни лекари нас подсећају како да се чувамо па ће нас и Бог сачувати.
– Народе, свеца му, не мош само лелекати. – рече Спира, посилни почившег пуковника Брке.Уз нас је и велики руски брат, читамо из ратних дневника: Брате, Руја кад навали, планину превали! (стр. 119), ни због Галиције неће да жртвује Србију. Бугарин је вероломни брат. Док Срби славе преклански пад Једрена, кад су братски помогли Бугарима по цену глади, болести, зиме и смрти, а после три месеца нападоше их Бугари мучки на Брегалници. – Камо среће да је нас Шапчане, цивилизовани свет упознао по нашем шеретлуку, а не по страшној голготи, на коју нас је осудио швапски култур-трегер…“, суморно ће „чивијаш“ Арсеновић. У вашке вероватно донете од заробљених аустријских војника из Галиције,кладе се наши, забављајући се у слободном времену, дебља вашка, добије се више цигара.
Многоимени пегави тифус (огњиштина, апсенички тифус, пегава врућица, кужна болест, гладни тифус, пегавагрозница, логорска грозница, ирски тифус, вашљива болест, болест контонмана, азилска болест, морнарска грозница, панонска грозница, мађарска грозница (71. стр.) кренуо из болнице у Ваљеву, најкужнијег места на кугли земаљској (стр. 70), крвави данак зараза узимала у војсци и почетком прошлог века у другом српско-турском рату.Милунка га видела и запамтила још док је ратовала уз Дринску око Скадра, где изгибе мачвански и подрински подмладак.
На бунилу изазваном пегавим тифусом и бесмислом рата ниче комплексно штиво четврте књиге Јасмине Лазаревић, дневнички прати судбинска дешавања живота војске мале земље, чију легендарну храброст, потпуно српско јунаштво, додуше, хвале и подржавају Руси,Французи, Енглези, па ипак: Увек је било и биће: Лако је туђим рукама глогиње млатити. Србијо, памет у главу и равњај се по оној народној: „Гледај свађе, а пенџер остављај“ (стр. 78). Рат је Србију оставио у црном, пате вочићи питомих очију и деца сирочад у суровом свету одраслих, због пуно туђег и нашег олоша.Милунка је поштовала патнике војнике, који су бранили слободу и независност наше краљевине, ослобађали браћу из туђинског јарма, настојали да уједине Српство и створе снажну и богату Велику Србију, по сећању на царство Душана Силног. Пук „Књаза Михаила“ Моравске дивизије I позиваполагао је заклетву за верност и оданост Краљу, Отаџбини и Застави, која је, поред крсног имена, друга светиња, Краљ, отаџбина, народ и част народна у једном: двоглави бели орао , круна и крст с натписом: – За краља и отечество с вером у Бога.Највећи јунаци презиру смрт, а воле живот, учи теорија намењена војницима.
Врло ажурни били су у то ратно време листови Правда, Српски југ који се обраћа принцу Еугену и опомиње: За тврдо дрво – Србију, треба имати и тврд кљун, питај свог претходника Поћорека…Политика, Стража, Пијемонт, Ратни записи доктора … пратили су међународне односе, измене снага на фронтовима, дневну политику, подршку и помоћ сиромашној и дугим ратом исцрпеној српској војсци. Комплексним темама прилази ауторка каткад хуморно, тежак живот не изнуди јој тешки сарказам. Тако например настаде позоришни комад Шапчанина Ивана Ивановића, „Чивијашког Наполеона“, Покајање раба божијег Виљема – манитога замишљен као сан, у коме се агресор држао Бизмарковог гесла, да ће Немачку ујединити гвожђе и крв, а сад, пред вратима другог света, Виљем треба да се покаје и врати туђе; списак је предуг. Начин на који се освајач одриче отетих територија изазива смех војника и задовољство што мегаломан, коначно, губи. Србији традиционални агресорне даје Пијемонт, него Аустрију с јужнословенским привесцима. Мачва, Поцерина и Подрињезапамтили су педантерију култур-трегера, Аустрије. Правдао се у сну умрли Виљем пред Светим Петром како је у себи открио доброту према ближњима па би могао бити проглашен свецем. Ничија није горела до зоре, научио је наш народ, без обзира што се освајач,на свој начин, посветио тек у сну. Хумор и колоквијални израз привлачни су српском војнику на фронту 1915. и читаоцу 2022.
Инспиративне жене, јунакиње романа Јасмине Лазаревић и наше историје, постављене су као споменици на пиједестал патриотизма, хуманизма и високе древне и традиционалне етике. Описане су тоном пуним поштовања. Припадају различитим друштвеним слојевима и њихове функције у роману се разликују, али су јединствене по односу према борцима за нашу „увеличану Србију“: војничка домаћица Живка кува „шумадијски чај“, меси погачу кад има с чими ослобађа веш гамади; незаштићене жене чији су мужеви на фронту штите нејаку децу;Леди Пеџет, дивна и племенита енглеска дама… (стр. 226), која дели одећу избегличкој сиротињи у Скопљу, задужила је Србију доброчинствима. Госпођице Флора Сандес и Емили Симондс неговале су рањенике и болеснике у Нишу и Крагујевцу и агитовале у Лондону и Њујорку за материјалну помоћ малом храбром савезнику. Милунки надређени лакше „читају вакелу“: Како год, женско је увек криво (стр. 124). Њој следује метла, док мушки цепају дрва, иако је чудо и свету и саборцима, женско, а војник, још капларица, с ордењем. Милунка, сељачко дете, доследно верно принципима да људе не треба делити на богате и сиромашне, нас и неке друге, слави Задушнице како доликује и говори као моја информаторка из мачванског села:Слава су колач, свећа и жито(стр. 106). Њени саборци говорили су да су лепиње домаћице Живке топле као душа нашег Милована(стр. 108). Прихватала је стрпљење и трпљење као судбину, била је аутентични примерак свог народа и изнуреност зимом и глађу није је натерала да баци оружје, како су чинили Немци, непријатељи свега словенског.Пијемонт велику уметницу и племениту душу, Надежду Петровић, жртву болести и вере у духовно уједињење Југословена, назива Косовком девојком.
Мало мало па ауторка набраја жртве лекара и официра, наших и страних, нека им је лака земља. Представник Рокфелерове Фондације у Њујорк Тајмсу објављује да је тифус у Србији убио сто лекара од 350, који су радили са жртвама тифуса. Пренео га је контигент од 60.000 аустријских заробљеника, а Срби имају мало простора и спавају на слами. Све више осваја стихована проза, која некако даје полет тексту као некаква корачница у десетерцу, само још гусле да загуде па да освоји сунце кога су ратници жељниколикои слободе. Време се бележи светачким именима дана и црквеним празницима: …седам недеља је до Ускрса и мрса… (стр. 293), поштују се обичаји о Светом Трифуну, прате се предзнаци на дан када се срећу зима и лето, прославља се Свети Сава, наша слава. Ко не љуби што је Србу свето, све на свету нек’му је проклето (стр. 286), гусларски десетерац у складу с пакленим приликама и престолонаследниковим намерама.
Док једно жариште гасиш, друго се пали.
Ој, Србијо, сламко међу вихорове! (стр. 314)
Кажу да Енглези мере на палац, Срби на лакат, мегаломани. Превисока је била цена стварања увеличане Србије, Велике Србије која би окупила од злотвора поробљени српски живаљ. Скупо је било уједињење. Сањало се и веровало, мати Србија је звала, Зови, само зови. Сви ће соколови … (стр. 85), соколови се одазвали Са вером у Бога, за Краља и Отаџбину. Давид опет победи Голијата, мали српски народпобеди царевину. Гинули Срби за Македонију, Далмацију, Банат. Злогласна Љума, албанска граница, бугарске комите, аустријске дипломате за петама и иза леђа и опкољавају, бележи овај Милункин дневнички запис. Уверава нас у његову верност узбудљива и поучна прича Јасмине Лазаревић Девојка из долине јоргована, на чијем почетку је стих Јована Д. Костића: Па иако паднем, да паднем с висина. Зато се не бих сложила с Питером Селерсом да баш ми данашњи живимо у епском раздобљу историје.
Прва књига, „Нека је на здравље молитва, да Бог да.“ (115.)
„Време ствара, време и обара“ (192.)
Анђелка Лазић, др линнгвистичких наука