О љубави певати? О! То је дрскост!
Но ја се дрзнух па чекам своју клет.
Мислиш ли песниче троми,
да због тебе месец тиња
над женом која поезију жање?
Не гризи усну, не шкргући зубима,
жена је престол једино јунака.
С копривом у недрима лакше би ти било,
и мани се боја чије тајне не знаш.
Ти си само облак наслоњен на сузу
која топи седеф, којој зуби трну
од твоје хладноће а ти би да певаш?
Мислиш ли песниче храбри,
да она која говорити не уме,
може дахом својим исписати слова,
или опет худиш, клеветаш и хулиш?
О љубави певати?
О, то је хула!
Чујте ипак песму
па судите часно.
Знаш ли песниче,
да се може и без тебе,
да се гладан није најео стихова?
Прећути понекад, стишај се,
не кушај Бога, не кушај драгу,
опрости самом себи, имаш разлог више.
Мислиш ли песниче,
и даље гледати у поље уштиркано сунцем,
под којим једна жена опонаша Бога?
Није ли превише бајки,
превише слова што раздиру појам
о могућој срећи двеју сродних душа?
Никола Искић