Казала си тихо напрезајући душу:
„Занемоћао си и пре него примио моћ заручене зависти,
те упрти очи своје стрњиком везане
на леђа притајене пакости,
и ослушни променаду ништавила
јер за тебе и чудо мало је.
Не помишљај на предају,
и тако огаван, ишчилелих ребара,
пусти сузу, да спотакне се о клин наше зебње.
Урами свој мемљиви понос, искрзан кочијама савести,
у недра искидане виолине коју упорно мучиш
жудећи за тишином.
Слажи росу да си трезан,
слажи сунце да си жив
и месец да мирно спаваш.
Покупи дан када задрема ноћ,
болном шаком усиљеног грча,
ходајући пепељастим небом.
Усидри похотне ноге дизгинама безочности
на обалу ината,
мучким погледом насликај сутон заборава,
да не заборавиш да био си кормило упрегнуто чекањем.
А сада, сада те волим и више,
те хрлећи понирем, да загрлим тебе,
прогнаног кријумчара среће.
Тебе опонашајући заволех себе
и нас скупа одводим на вечеру
затровану кликером радости.
Сапатник воли кад има са ким да мисли о јуче,
да мрзи данас и да игнорише сутра,
а ми смо ономад рођени да будемо
трен у вечности и вечност у трену.
Има ли смисла бити сувисло добар
или пустити корење тежње за смислом,
па када превагнемо на страну измирених јаука,
да удари зло право међ очи?
Могу ти рећи и још једно, иако лажем,
да последњи пут извијам стопала
да дотакнем руб кревета нашег
који плови ружичастим сном,
у којем ти кошуљу пеглам грохотним смехом.
Могу али нећу призвати птице,
да те запљусне киша њихове песме.
Желим да осетиш и видиш како ужарени ваздух
носи погане руке изнурене бестиднице,
прљећи њено паперјасто лице.
И све ово узалуд је ако ова ноћ умирући не поверује,
да ниси, ономад, украо с врха наде,
последњи ехо смелости наше да будемо Божја деца.“
Све ово…
Казала си ми,
а реч изнова ударају о зидове мога бунила,
па бих да искушам срећу.
Може ли по мом.
Никола Искић