Свето је тло на коме стојим. Има благослов моје мирне невиности. То је супротно јаловој земљи по којој хода прастара мржња. Под мојим ногама семење се развија, поново расте трава, отвара се цвеће. Ходам по ћилиму набубрелом од живота. Пуна сам енергије и захуктале емоције. Уживам у овом живом храму. Чуда су проклијала. Нико од нас неће ићи сушним пољем. Свако ће стићи своме дому у срцу заштићеном, Богу који јесмо. А тада тамо настаје само целина и заједништво, сада, непотпуно постаје потпуно, нема шансе да омане. Време је за скидање луде одеће, дизање руку ка сунцу у које гледају просути нарциси.
Мајка нам говорила да самоубиство неће учинити нико док га онај у црвеним гаћама не узме под своје. Ја, унука, бришем ‘оног’ из свог лудог сна. Небо се клања зеленој коси моје мазе, радује се бакарној коси првенице. Откључавам срце закључано страхом и сумњом, светлост засија прво кроз отшкринута врата, а онда постаје све раскошнија, све блиставија. Последице мржње у грчким трагедијама вапију за спознајом љубави, која ослобађа опростом као јединим могућим кораком ка целовитом себи. Срећна сам што моје давање није жртвовање. Пријатељица каже: – Ти си срећна жена, што ти долећу ласте и праве гнезда на кући. Каже, кад се сруше ластина гнезда, све крене у рикверц.
Свет је мозаик у коме и ласте и нарциси имају сврху. Кроз призму творевине и свакога од нас, кроз јединствене појединачне пројекције прелама се светлост бесмртне целине. Живот је дар, савршенство, немојмо судити свету, јер мало знамо. Процена нека је задатак љубави. Можда је бегунац од среће ‘стругућо’ на прецизно, можда је мама грешила кад је питала: – Кога тата ‘најволије’? Учила нас хијерархији које није могло бити, и нема. Али, есхатологија, учење о последњим стварима, види свет који постоји ИЗА, који долази, јер наша наука разуме тек три посто свемира па нема разлога за молитву захвалницу.
А слушам, гледам и читам ову наметљиву, каобајаги неку нову стварност, као никад више неће бити као пре. Будалаштине. „Ако лажеш, умреће ти мама.“ Трансхуманизам, превазилажење човека по Хакслију, не пије воду. Важно је страно име да би се необјаснило необјашњиво и представило као знање. Компликовање оних који не виде јасно и не сећају се да ће умрети, олоша који би да потврђује себе окупирајући свет, не оправдава властиту беду и изостанак мудрости. Превише преврши меру. Мајка нам давала орахе да мочимо у мед. Било преукусно, али, говорила: – Ако претераш, оглувећеш. Гуташ кнедле, нерадо одустајеш од „што је много, много је.“ Дакле, смрт трансхуманизму, слобода народу, обичном човеку, Богочовеку!
Поздрављам пробуђену пролећну лепоту и Вас који за њом трагате, иако знам још од студентских дана да претерана лепота доноси несрећу, због нарушавања мере која је склад и правда; таланти су нам подељени на равне части. Уместо ласта, отерајмо иронију и цинизам. Нећемо да залутамо у туђе баште, оне без љубави; тада би се нарциси покуњили и заплакали. Они су створени да поздраве сунце и обрадују око. Оставимо бригу као што чине прелепи нарциси у пољу и будимо уз брдо брзи!
Анђелка Лазић