Сједим на рубу кревета и гледам те док сниш. Шта ли тај уснули лик моје душе сања, шпанске играчице или путене српкиње. Осмјехујеш се крајичком усне, док ти капци трепере уз лаган уздисај. Ваздух ми мирише на тебе, на јасмин и кафу.
Док отпијам гутљаје кафе гледам врапце кроз окно како тапкају по првом мразу, сликајући својим ножицама по лиму, који звонко испушта тонове зимског јутра. Своје сиве главице завлаче један другом под крило, као ја под твоје срце док спавам. Како су сви облици љубави јасни, нема копрене на њима. Сунце се промаља кроз стаклено небо, дах мраза пржи образе пролазника, који завлаче руке дубље у џепове капута, као да траже нечију руку у њему.
Ономад ми је бака причала како јој је мој деда поклонио плетене рукавице са везеном ружом на њима. Чувала их је цио живот и у оним најтужнијим тренуцима их вадила из дрвеног сандука и прислањала на срце. Гријала је она њима своју душу више него руке, лијечила своје срце и сањарила.
Посебна прича је тај дрвени сандук, који сам као дјевојчица одмјерала мислећи о његовом садржају. Сјећам се да сам једног љета имала част видјети његову нутрину, док је бака брижљиво слагала ствари.
Било је ту свега, од шећерне коцке, рахат локума до гранчица рузмарина и мајчине душице, који су ширили пријатан мирис. Бијеле кошуље са везом око врата и рукава, бјелаче чарапе са украсним кићанкама, мараме разних боја. Једна црна марама, коју је бака стављала на дно сандука говорећи :“злу не требала…“. Фотографије мога деде, мог оца и тетке брижљиво сложене у кутију од бомбоњере, које је миловала сваки пут када би њена старачка рука дошла до ње. Марамице везене златним концем са свадбеног славља моји родитеља, њихова фотографија испод великог ораха и теткина прва фотографија у трапер панталонама коју је бака гурала на дно кутије. На врху вунене рукавице са ружом. Колико је ту било љубави, успомена и њених уздаха. Чувао је дрвени сандук, зелено фарбан, све бакине младалачке наде, мајчине радости и туге, старицине слутње и бојази. Затварајући сандук лагано без буке, бака се крстила и испод мараме пушта по неку сузу, а некада би јој и осмијех затитрао.
Да ли ћемо ми имати наш сандук успомена са вуненим рукавицама што грију душу?!
мр Сњежана Ђоковић Галинац – Источно Сарајево