Фото: Блог Јова Вукелића и Славка Живанова

ПРИЧА ИЗ ЦЕНТРА – 1

Ђ. С.  је рођена 1949, по занимању медицинска сестра, нема радног стажа.  У  категорији остарелих лица, материјално необезбеђена. Живи сама, удовица је, нема деце. Након смрти супруга преселила се у неусловну викендицу надомак Шапца, која је остала након смрти мајке. Нема никакве приходе. У тешком физичком и материјалном стању, од стране стручних радника смештена је у прихватилиште једне локалне Фондације , где ће боравити извесно време. Изразила је жељу да буде смештена у Геронтолошки центар. Издржавала се искључиво од помоћи комшинице, јела само хлеб и пила воду, нарушеног здравственог стања.

У року од 10 дана уз помоћ стручних радника Центра остварила је право на новчану социјалну помоћ. Након једномесечног живота у прихватилишту пребацују је у Геронтолошки центар где коначно налази физички и душевни мир, и сигурност  у своју свакодневницу.-(њен статус решен коначно) Престаје да се плаши за физичку егзистенцију. Има три сигурна оброка дневно, једе кувано, спава у топлој постељи. Добила је Решење и Уговор, а то значи да ту остаје. Остају само питања око ње, где су сви ти људи међу којима је провела свој животни век од 72 године? Како га је провела, заиста?

Шест месеци касније умире, „сама“,  али у топлој постељи.

Фото: www.dom-dubrava.hr

Шта остаје иза оних који немају своје потомке, или ближње да им потврде да су вредни пажње и бриге, да чувају њихова сећања, након  што „оду“? Ко су су били ти „заборављени“ људи?

Остаје нам да се питамо да ли смо ми као део система, свакако значајни за њу на самом крају, имали за Споменку довољно: разумевања, осећања, такта, довољно људски приступ и добре процене. Да ли смо јој вратили осећај припадности заједници, да ли смо је успели заиста вратити себи? Коме се вратила, пре него што је коначно отишла?
Стручни радници Центра кроз своју струку ношени су судбином препознавања лица и буђења најразличитијих осећаја притиском различитих тастера туђих живота. И они ће вам рећи: „Да, била је наша“. Део слагалице мозаика наших живота. Припадала је делу испреплетаних прича, дотицала је душе људи око себе…. … Ако се неко пита како, они ће вам рећи толико пута виђену ситуацију препознавања: рођена је истог датума као и бака стручне раднице која је тог дана направила први контакт приликом теренске посете, или исти осмех као заборављена комшиница из детињства возача Фондације, звала се као непрежаљена љубав корисника из друге собе у Геронтолошком дому, ходала је попут сестре неговатељице која је долазила да јој помогне да се окупа… И ту у социјалној заштити прелама се пред нама истина да смо сви једно.

Заувек вођени оптимизмом да смо учинили нешто за све нас заједно, кроз ту интеракцију буђења сећања и помоћи, некада у знак сећања на наше драге особе које су далеко, или су отишле, а вођени хуманизмом да не дозволимо да буде невидљива ни једна Ђ.С. у нашем окружењу.

Да. На тренутак смо видели оно што је она некада била: вољена ћерка, супруга, нечија прва љубав, друг из клупе, комшиница, пријатељица, кума, жена вредна залагања и поштовања.

Сања Павловић Мијаиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *