Милан Мијаиловић, академски сликар из Шапца – своју љубав ка уметности открио је још као дате. Завршио је средњу уметничку школу, на смеру конзерватор-позлатар. Академију уметности у Новом Саду је уписао из атељеа Драгише Марсенића 2010. године , одсек сликарство у класи проф.Владе Ранчића. Учесник је једне самосталне и доста колективних изложби. Данас има своју радионицу „Мимиџ“ у Шапцу и бави се осликавањем мурала, мозаика и цркава.
„Жеља се појавила деведесетих због ривалитета са старијом сестром која је такође ишла у уметничку школу и цртала ми радове док нисам и ја кренуо у исту школу.
1997 године сам пошао у школицу код браће Лукић и почео сам тамо да сликам, цртам и да се упознајем са свим тим чиме се данас бавим. Откривање да ли ја уопште поседујем таленат је трајало око две године. У том периоду схватиш да то волиш и несвесно улазиш у то све озбиљније. После 10 година проведених у атељеу браће Лукић сам уписао Школу примењених уметности, смер конзерватор и позлатар. Кренуло је откривање заната , покушао сам да пронађем себе и да схватим шта ја заправо волим. Да ли је то само икона, сликарство генерално или уопштено, како да спојим икону и слику?
У трећој години сам почео да се спремам код Драгише Марсенића и одлучио да хоћу да идем на Академију уметности у Нови Сад. Када сам отишао тамо, то је већ била друга прича. Упознајеш се озбиљније са занатом, са муралом, са сликарством, све области су у суштини ту на једном месту. Онда, од толике жеље да упознаш све, и цртање, и вајање, и графику, и сликање, долазиш и до блокаде, па ти се рађају идеје. Почнеш да нестајеш, одеш у један правац, па се враћаш, вртиш се у круг, али све време ми је у глави остала једна идеја – да постанем академски сликар и да идем по црквама да сликам иконе.
Сада када сам достигао зрелост и као сликар, и као уметник, покушавам да спојим те две љубави, икону и апстрактно сликарство. То је мало компликовано јер Византија има свој темељ, али баш због тог темеља који има доста симболике можеш да радиш у апстрактном сликарству. Дозвољава ми да радим све.“
Уметност само због уметности
„Мало сам разочаран када је креативно стваралаштво у питању данас. Уметност јесте тешка, захтева много времена, енергије и образовања, много улагања, а даје ти јако мало заузврат у почетку. Пуно је оних који мисле да је уметност комерцијализована.
Икона је изгубила смисао код нас зато што је она данас предмет који се продаје, није симбол нечег већег, не зато што си верник и што хоћеш да имаш своју славску икону. Кућа и слава су храм у малом, то је твој интимни простор и интимна веза са Господом, а доста људи које знам сликају иконе само због новца. Нико не размишља о дубљем смислу свега тога. Икона има и носи са собом једну огромну симболику. Све се у иконографији и фрескопису ради са разлогом. Ради се на липовој дасци зато што је липа Богородичино дрво, ради се пигментом зато што је то природна боја, ради се јајетом зато што је то природно везиво, лакира се воштаном пастом, то су неке ствари које ти као уметник мораш да знаш и да испоштујеш цео процес тог стварања зато што је то симбол нечега. Ја сам више икона и мурала поклонио, него што сам их наплатио. Данас је све постало мода, што мене као уметника иритира. Ако је у моди да сви имају мурал у дечијој соби, сви раде мурал у дечијој соби.“
Мимиџ радионица
„По повратку у Шабац сам дошао на идеју да покренем „Мимиџ“ радионицу. Идеја је била да се људи генерално упознају са тиме шта је мурал, икона, слика, као и да оплемене свој простор. Сликарство је једна дивна ствар, али гомила људи га данас не разуме. Увек се полази од тога колико нешто кошта. Поклонили смо 2 мурала вртићу. То су лепа и пријатна искуства. Деци је занимљиво да гледају како ти сликаш, нема поподневног одмора и ручка у том периоду. Они су ту у процесу стварања све време, допустиш им да учествују у процесу у активираш их. Деци не треба узимати ништа од детињства. Моја идеја је била да отворим школу сликања и вајања у Шапцу где људима нећу наплаћивати много, већ симболично само да се покрију трошкови и плате рачуни, али да их научим нешто. Много људи није чуло за покојног професора Косту Богдановића који је 14 година бесплатно држао часове у Шуматовачкој школи у Београду за време деведесетих и упућивао људе у историју уметности само зато да им објасни шта је уметност, да је то нешто лепо што је широко, а нон-стоп си у процесу стварања и све што замислиш можеш да насликаш јер папир и зид трпе све.
Од марта ми крећу терени, идем по црквама и до јесени проводим време на скелама. Кроз рад и мир који се тамо осећа, са задовољством идеш да радиш, налазиш смисао кроз све то и са свиме имаш повезаност.“
Фрескосликарство и изложбе
„Целу Србију сам скоро прошао што се тиче цркава, био сам и у Македонији. Црква Светог Преображења на Златибору где смо радили два и по месеца и Храм Ваведења на Водицама у Суботици су ми неке од најдражих цркава које сам радио. Такође сам радио и у Липару Цркву Вазнесења и Храм Светог Луке у Београду, цркву у Касарским Ливадама, Герантолишком центру у Руми смо поклонили малу капелицу и донирали цео фрескопис. У Македонији смо осликали цело Тетово поље, око 6 цркава, у Суботици су започете две цркве које сликам.“
Имао сам једну самосталну изложбу, то је била награда Уметничке школе за уметничко стваралаштво, остало су биле колективне изложбе и сликарске колоније. Слао сам радове свугде, трудим се да будем у току на сцени и код нас, и у иностранству, као и да излажем што више, јер се тако опстаје као уметник. У Шапцу сам најслабије излагао, заобилазили смо се из неког разлога. Имао сам једну колективну изложбу независну од било ког удружења на Мишару и то је била једна од најуспешнијих изложби у колективном домену на којој сам учествовао. Посећеност је била око 1700 људи у току једног дана, то је била „Нова сцена млдаих шабачких сликара“ , поред мене су учествовали још и Драгиша Маринковић, Биљана Тарлановић и Наташа Медић.
Награде немам јер не шаљем радове на конкурсе, имам неки свој став по том питању. Када уметност почнеш да мешаш са титулама, политиком и са тим неким стварима, то више није уметност.“
„Крај и почетак узвишеног“
Своју прву самосталну изложбу у Шапцу имао је 26. августа 2021. у Галерији Народног музеја Шабац. Изложбом назива „Крај и почетак узвишеног“,. серијом радова проматра дуалитет односа људске и божанске природе ствари кроз две основне линије ликовних израза и медија коришћених за њихову израду; Са једне стране бави се фигуралном формом представе из хришћанске иконографије -„Крајње смирење“ (полагање Христа у гроб), изведене у традиционалној техници уља на платну, док са друге врши апстраховање истог симбола и његову поновну обраду у различитим асамблажним композицијама на медијапану.
Истоветни формати указују на јединство и одражавање једног у другоме, као што се и у самом човеку од његовог постанка огледају две природе.
Заједничко за читав опус је да је све што је у вези са симболима Христовог страдања имплицирано у његове радове – ексери, зато што је Христ на тај начин био разапет на крсту, гранчица винове лозе и вино као симбол крви Христове, кора 200 година старе липе – једног од симбола Богородице, ту је и трнов венац, у сегментима црна боја као симбол Христових рана, као и одабир византијско плаве боје, утемељене у симболици хришћанства.
Милан је ову изложбу посветио свом оцу, који је недуго пре изложбе преминуо, а посетиоци су имали прилику да присуствују једном изузетном, пре свега, духовном догађају, који нам у овим тешким временима тако недостаје.